Месец: октобар 2020.

U vreme za snegove

Tvoje i moje godine, kažeš oprosti ja kažem voli me,
ne idi iz inata dok put u jednom smeru je …
i nikada ne pitaj kako je,
šta su to godine donele,
više su odnele,
još tebe sećam se, u ovo vreme za snegove ….

Ludila moja samo su odraz vremena,
fale mi sve one krpice od kašmira
ti nisi mogla otići sama , moje si srce ponela
a sad mi kažeš klošar i dama, to neće moći nikada,
na starom mestu čujem tišinu glasnije
svakoga dana razum ostavim za kasnije ….

Ja nisam hteo priču, meni ne nedostaje patetika
znam mogla si sama i pre nego si me srela
svaka je tvoja reč vremenom postala jasnija
u moje oči si gledala a nisi videla,
preslab za sve i ništa al ti si birala
preslab ko tajna koju si izdala ….

Još si mi sve i moja jedina,
kako je tužno kad nikoga ne zanima
Šljiva je voće i rakija koja me sladila i opila
duša je deo tela sve dok mu pripada
a potpis na papiru nije garancija
da će ljubav biti večna i iskrena …..
Jedna… jedina …..

KOJEM CILJU – Mirko Popović

 

Mogu ja cilju
A još si lijevo od sunca
Iza kojeg sinje izlijeću ptice

Kamo veslaš kroz trstike
Tamo hladno bije
Glas mrtvih zvijezda

Odazivaš se a samo je
Na dalekoj obali srebrena cesta
na kraju koje jedan fosil
prilazi drugom
Sjajan
Dok veslaš kroz vid
I modrinu nad bezdanima

Mogu ja cilju
To ti riječi na očevinu
S vesla kaplju
I izdišu:
Kojem cilju…

БАЛЕРИНА – Данијела Јевремовић


БАЛЕРИНА

Видела сам те јуче како играш
на позорници живота
храбро, подигнуте главе
на врховима прстију.

Као лабуд раширених крила,
грациозна, чила, мила
као чигра разиграна,
као вила нестварна.

Гледам те из публике,
чујем аплаузе и узвике,
залеђена ћутим из страха,
а поносна остајем без даха.

Видех себе у очима твојим,
иста искра сјала је у мојим,
исте руке, иста коса
иста нас је умивала роса.

Видела сам те јуче како играш
на позорници живота
храбро, подигнуте главе
на врховима прстију.

Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Данијела Јевремовић”

ЖЕНА – Љубодраг Обрадовић

img5
previous arrow
next arrow

ЖЕНА

Жена је суза распукла
у освит јутра, са телом
сазданим да пламти.
Жена је река која не пресушује,
вечно лепа и вечно млада…
Увек нуди више,
но што што жели дати…

Жена је драгуљ блистав,
насмејани отров слатки,
вечна тајна и сјајни заборав,
у ноћима врелим
и кратким.

Настави са читањем “ЖЕНА – Љубодраг Обрадовић”

БАЛЕРИНА – Лидија Бајкић

БАЛЕРИНА

На позорницу живота стајеш
Почиње игра твога живота
Желиш смело у игри да трајеш
У њој је сва света лепота.

Не знаш куда те све игра води
Знаш да уживаш док те музика носи
Чаролија ти више годи
Кад ветрић милује увојке
у твојој коси.

Живот је овај вечита игра вука и Аске
Играш је вешто, баш како треба
Тражиш од људи да скину маске
И да их љубав оплемени с неба.

Учини ти се да си балерина што чека
Да заврти свој свет у круг
Тад ти се и срећа учини далека
Питаш се да ли ти је живот
икад био друг?

Крећеш у сусрет новом животу
Храбро корачаш,
животну сцену газиш
У људима тражиш само доброту
Најлепше у њима проналазиш.

Играј, нек’ се цео свет око тебе њише
У твојој игри је сва твоја радост
Играј за живот, играј све више
Нека ти у души вечно остане
љубав и младост.

Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Лидија Бајкић”

ПТИЦЕ ВЕСНИЦЕ


          ПТИЦЕ ВЕСНИЦЕ


Зашто се лепота ведре ноћи тихо своди
док птице веснице снивају на мутној води
оне исте птице из срећних дечачких дана
као да ми шапћу: можда зацели ова рана

Знају оне а знам и ја да она зацелити неће
да ће она и ране нове постајати веће, веће…
и зјапиће на крају пута као празан гроб
за мене ваљда јер смртан сам, само Божји роб

Спавајте, спавајте птице пред вама је пут дуг
чека вас тежак и опасан лет, далеко је југ
далеко, далеко је гнездо, што га тамо свисте

С пролећа када се вратите, ако вам не махнем
не будите тужне, прилегао сам да предахнем
мислио сам тако… пролећне зоре остаће исте.


                   Дуле Пауновић