Месец: мај 2020.

Đurđevdan – Snežana Popović

Đurđevdan

Kada poljem zamirisa majsko cveće,
niko joj na put stati ne može i neće,
devojka u cik zore po sreću pohrlila.
Đurđevdansku magiju pokrenula.

Biljčice ove, grančice one, po šumi sve ubrala,
kako bi šarene venčiće veštim prstićima isplela.
Za momka što srcu joj drag, iako veliki je on vrag!
Hoće li skinuti tajno, sa kapija njenih čuveni grab?

Na seoskom izvoru, čistom manastirskom,
zastala je, da bi se ljubavi žedna vodom napila.
Crne okice svoje, miomirisnim biljem umivala,
ne bi li dragom za Đurđevdan, najlepše ona zasjala.

U zanosnom ritualu tog plesa vatrenog,
omamila ga da će mu dati ploda i roda berićetnog.
Pesmom ga ciganskom noćnom očarala!
Omađijala, da bi mu i decu iz ljubavi izrodila.

Igra đurđevdanska, do prvih zraka sunca potrajala.
Devojka ga ko jako vino opijala, vitkim telom osvajala.
Shvati momče al kasno, da sve bio je prolećni san,
u ruci mu samo za uspomenu osta, đurđevak nasmejan!

(C) Snežana Popović

РАЈСКА ПТИЦА – Богдан Јевтић

РАЈСКА ПТИЦА

Плесао сам сам
по тротоару
замишљајући је
у загрљају.
Тако је лепа сва
као најлепша мелодија.
Валцер, она и ја,
Освајамо
пространства!
Када ће доћи?
Када ћемо се срести?
Рајска птица
нека се огласи
љубав да наговести.

© Богдан Јевтић

Настави са читањем “РАЈСКА ПТИЦА – Богдан Јевтић”

LISICE-Miroslav Krnjeta

Vidim čekaju me lisice
možda je robija moj put
pravo u podrum policijske stanice
sve sam pokušao uvek prut.

Pljuvao sam  krv od muke
radile su dan i noć moje ruke
po letnjoj vrelini i žestokoj zimi
a seme rada neće da se primi.

Idu leta vidim sebe budalu
uzalud gudim po pokvarenom gudalu
srce dao za poštenu maslinu
a uvek dobijem trulu malinu.

Čemu onda muka i trud
kad se nasučem na ništarije sprud
tamo me uvek sačeka beda
a kosa sve više seda.

Borio sam se ljudi gurao sam braćo
ceo život kao sizif kamen
a ti stalno u stopu nedaćo
pogrešio sam stazu od kad sam rođen.

Nemam vremena za lažne nade
to u tuđim baštama sade
nego veži ruke gospodine sudija
od ove bede bolja je robija.

U meni nema nadanja klice
znam čekaju me lisice
skočio sam u pogrešan rukavac
u srcu sam okoreli zlikovac.

 

 

 

 

ПРИЧА О ПСУ … и још по нешто – Љубодраг Обрадовић

ПРИЧА О ПСУ… и још по нешто

Дрво, топола. Читав дрворед. Наспрам неба, а  снегом је обучена свака грана, свака гранчица… Па чак и лист, који се одавно беше преселио на влажну и црну земљу, па сад шушка под снегом. Поред дрвореда пут, сеоски, насипан речним песмом из Треботинске реке, а каљав од нанесеног блата из околних њива. Та ту пролазе сељаци… Људи из града се возе у својим луксузним аутомобилима, па мораш да пазиш да те не испрскају. То је село, данас чудна смеша измешаних људи и околности.

Једног дана, (ко да беше баш јуче), збило се нешто необично за овдашње прилике – дошао поручник из Аустралије. Цело село се ускомешало: те донео пара, те није итд.,  итд. Дугокос даса, више девојка него младић, мало сујетан, па му пажња импонује. Сеоски ђилкоши намирисали лову и врте се око њега… Но све то је ствар недостојна пажње и мога интересовања и да није било пса, никад о томе не бих ни размишљао.

Један мали, жути пас, с пола репа, који кад прође сеоском улицом у­плашено, унезверен, погледа сваког случајног пролазника, па по6егне, довољан је да дубоко у теби затрепери нешто несагледиво и несхватљиво, што сваког човека покреће и води као вила водиља кроз живот.

И тако ти иде младић (то би требало да сам ја) влажном и каљавом улицом дубоко замишљен, не гледајући где гази, не примећујући ко пролази, кад одједном нога му помилова камен и он се нађе у блату. Паде, доле у понор, паде одозго, са неба свог маштања. Паде једноставно у мутну воду и глиб, паде у стварност.

О како је све на овом нашем свету прост случај. Да није, ко зна који сељак и ко зна када, како и зашто, изгу6ио овај повећи камен, младић се не 6и нашао у блату, јел’ да? А да није пао, прошао би замишљен и овај догађај, што ће се управо догодити, остао би само изгу6љени трен у мозгу поручника из Аустралије.

Настави са читањем “ПРИЧА О ПСУ … и још по нешто – Љубодраг Обрадовић”

“ВОЗАЧ И НАСТАВНИК У ЈЕДНОМ ПАКЕТУ” Прича из живота – Андреја Ђ. Врањеш



“ВОЗАЧ И НАСТАВНИК У ЈЕДНОМ ПАКЕТУ” – Прича из живота

Неко се родио да паметно  животом прође, остане у врлом  сећању а неко опет да направи бесмислицу какву је теже по глупости учинити, него нешто што је најпаметније могуће. Илија ,наставник  невероватно  тада СХ – језика био је пример овог другог случаја,његов живот је више личио на слободан пад или ти салто мортале. Хвалио се непрестано целог живота : ,,Еј, што ја људи имам жену, фићу и знање па  то нико еј  на свету нема“. Еј  је била његова поштапалица изговарана некада на почетку,некад на средини а некада на крају реченице, а понекад на сва три места, ту није било никаквог правила. Чинило се понекад  да се поштапалица у конверзацији највише  и чула. Чудо је да га нису прозвали Еј.

Настави са читањем ““ВОЗАЧ И НАСТАВНИК У ЈЕДНОМ ПАКЕТУ” Прича из живота – Андреја Ђ. Врањеш”

ЋИЛИМ – Дејан Милошевић

ЋИЛИМ

Још увек си покривена ћилимом
Тканим мојим жељама.

Још увек те милују свилене нити
Што су сплеле моје ћелије.
Још увек те пресрећу мисли
Из набујалих леја мојих вена.

На раскрсници отрежњења –
Још увек по башти опчињености,
Врх чиоде боде презрела зрна
Гриже савести.

Још увек се у магловитом
Сећању (бљеском муње)
Назире скок поскока.

Жедан сам бекства…

Настави са читањем “ЋИЛИМ – Дејан Милошевић”

МАГИЧНИ ДАН – Даница Димитријевић Петровић


Даница Димитријевић Петровић из Крушевца, оснивач групе “МИ ПОМАЖЕМО – ПРИКЉУЧИТЕ СЕ И ВИ”, није песник, али се овом песмом, коју је сама написала и говори и видеом који јој је урадио Бојан Вукосављевић, захваљује свим члановима групе, донаторима и свим људима који подржавају њен хуманитарни рад.

Настави са читањем “МАГИЧНИ ДАН – Даница Димитријевић Петровић”

ПРВОМАЈСКА – Љубодраг Обрадовић

ПРВОМАЈСКА

Кренули смо уз брдо,
путем од клесаног камења.
Смехом да заклонимо понор.
Утеху да тражимо за промашена хтења.

Своје заблуде и празнине,
узносимо на врх планине,
да их лакше бацимо у дубине душе
и побегнемо од истина које гуше.

Са годинама које пролазе,
схватамо да је пролазно све.
Сваки трен свој идеал има:
неко је ту да даје, други да узима.

Настави са читањем “ПРВОМАЈСКА – Љубодраг Обрадовић”

Миломир Терзић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ

Миломир Д. Терзић

Рођен сам 3. јануара 1950. године у Руденици, Александровац жупски. Основну школу завршио сам у Тулешу, осмогодишњу у Ратају, а средњу Техничку у Врбасу у Бачкој. Студирао сам на Факултету политичких наука у Београду, одсек журналистика. Писањем поезије се бавим још од дана основне школе. Прве стихове сам објавио у “Дечјим новинама” па затим у многим југословенским и српским часописима и листовима: “Синтеза”, “Стварање”, “ОКО”-загребачко, “Око”-крушевачко, “Младост”, “Дневник”, “Индекс”, “Бјеловарски лист”, “Политика експрес”, “Вечерње новости” и др. Заступљен сам у свим збиркама Клуба писаца “Сергије Михајловић”, који је радио при Народној библиотрци у Крушевцу, “Заједнички узлет”, где сам био и председник клуба. Такође заступљен сам и у збиркама Заједнице књижевних клубова Србије и збиркама “Сусрети другарства”, у Ревији Завичајног друштва “Крушевац”, часопису за поезију “ПоезијаСРБ” при Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ и др. У издању Културног центра Крушевац издао сам 2014. године збирку песама “На вучјем тркалишту”. Члан сам Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.

Настави са читањем “Миломир Терзић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”

U lavirintu života – Snežana Popović

U lavirintu života

Sa prvim plačom novorođenog deteta,
zalutala bića bačena u svet postajete.
Neprestano traganje i kruženje započinjete,
za izlazom iz bačenosti, u nađenost da stignete.

Dilema večita… da li nas na kraju  puta,
čeka strašni sud ili sva blaga ovoga sveta?
Na granici između doživljenog i nepoznatog,
vizija dvostrukog lavirinta planetarnog.

Mistična građevina sa mnoštvom hodnika.
Vrt iznenađenja sa bezbroj iskušenja, staza i prepreka,
u kojima se lako zaluta a teško snađe i izađe.
Enigma i zagonetka što za cilj ima, izlaz da nađe.

Uljuljkani  iluzijom besmrtnosti i vrelom milosti,
život naš avantura posta i tog kruga nam nikad dosta.
Zarobljeni u sopstveno klupko sreće i nesreće,
sa moćnim kapijama bez i jednog čuvara svoga lavirinta.

Da stvari nisu uvek onakve kakvim se čine,
baš ko u filmu kultnom, gde svet nije crno-beo
i gde reči….”nije fer” ne dotiču onog što nepošteno igra,
prestani da budeš žrtva, već na crtu izađi, kao borac i čigra!

Nauči da na krivudavoj liniji svog života,
vešto izbegneš sve te mračne tunele i zamke.
Iz lavirinta ko hrabri i nesalomivi pobednik izađi,
jasnu poruku kusom, zlom patuljku daj…
“Ti nemaš moć nada mnom”!

© Snežana Popović