Vidim čekaju me lisice
možda je robija moj put
pravo u podrum policijske stanice
sve sam pokušao uvek prut.
Pljuvao sam krv od muke
radile su dan i noć moje ruke
po letnjoj vrelini i žestokoj zimi
a seme rada neće da se primi.
Idu leta vidim sebe budalu
uzalud gudim po pokvarenom gudalu
srce dao za poštenu maslinu
a uvek dobijem trulu malinu.
Čemu onda muka i trud
kad se nasučem na ništarije sprud
tamo me uvek sačeka beda
a kosa sve više seda.
Borio sam se ljudi gurao sam braćo
ceo život kao sizif kamen
a ti stalno u stopu nedaćo
pogrešio sam stazu od kad sam rođen.
Nemam vremena za lažne nade
to u tuđim baštama sade
nego veži ruke gospodine sudija
od ove bede bolja je robija.
U meni nema nadanja klice
znam čekaju me lisice
skočio sam u pogrešan rukavac
u srcu sam okoreli zlikovac.
