“ВОЗАЧ И НАСТАВНИК У ЈЕДНОМ ПАКЕТУ” – Прича из живота
Неко се родио да паметно животом прође, остане у врлом сећању а неко опет да направи бесмислицу какву је теже по глупости учинити, него нешто што је најпаметније могуће. Илија ,наставник невероватно тада СХ – језика био је пример овог другог случаја,његов живот је више личио на слободан пад или ти салто мортале. Хвалио се непрестано целог живота : ,,Еј, што ја људи имам жену, фићу и знање па то нико еј на свету нема“. Еј је била његова поштапалица изговарана некада на почетку,некад на средини а некада на крају реченице, а понекад на сва три места, ту није било никаквог правила. Чинило се понекад да се поштапалица у конверзацији највише и чула. Чудо је да га нису прозвали Еј.
Обраћао се тужан онима који су се иза леђа у ружном елементу подмукло смејали. Исти су били снисходљиви када би се испред њих нашли битни, који су имали моћ. Илију је могао прескакати свако како хоће и неће, с њим да се спрда, тера болесну шегу, није имао минимум ауторитета, није био ни свестан. А какав је возач био? Возио је без осећаја, мотор му се гасио на пружним прелазима, аутомобил поскакивао као Дамјанов Зеленко, давао је леви показивач а скретао десно,упадао у маказице,возио са подигнутом ручном, рушио бициклисте, ма чудо једно шта је тај радио. Било је ретких оних који су му искрено, најдобронамерније указивали, говорили да се мане ћорава посла, да батали ауто и вожњу јер није он од те феле, да кључеве баци у реку Босну, те да тај део живота једноставно заборави као најружнији сан. Џаба је било упињати се, биле су то јалове инструкције и савети. Да иронија буде још и већа он је био убеђен да је за вожњу рођен. Имао је и после незгода, проблема, али је остајао неким провиђењем жив. Дакле и поред искустава којих је имао на претек у виду различитих последица, бременитих повреда, компликованих фрактура које би задобио возећи маните памети, није се оканио ђавоље работе, остале су вожња и он као фатум фаталис не само по његову главу, него и као реална опасност за друге, који су се ето могли неким баксузлуком наћи у близини саобраћајног насиља. Настала је тако и чувена изрека која се можда и данас у овом граду користи за сличне људе и прилике а која гласи : ,,МОЖЕШ БИТИ ЛАУДА АЛИ КАДА ТИ ИЗ СУПРОТНЕ СТРАНЕ ДОЛАЗИ ИКО,ОНДА ТИ ПОМОЋИ НЕМА, НЕЋЕ ТИ ЗНАЧИТИТИ НИШТА ВЕШТИНА И ИСКУСТВО КОЈЕ ИМАШ“. Задња саобраћајка у којој је био учесник ,коју је такође изпровоцирао он и чудом преживео десила се у један облачан јесењи дан. Шта је он то онакав просут урадио? На вертикалној кривини обилазио је фићом ауди, ваљда ништа ,,слабије” тог кобног тренутку није могао претицати. Из супротног смера долазио му је шлепер који је превозио расути терет, наступио је хорор, дошло је до чеоног судара Давида са Голијатом, како је преживео и ово чудилиште само Бог и једини зна. Углавном ово му је био реквијем,више никада није сео за волан. Догодио се крај возачке не каријере већ ујдурме, човека који је био претња. Преминуо је знатно касније у некој не знам којој другој републици заједничке нам отаџбине у коју се одселио после низа година.Вест о напуштању рањивог живљења некадашњег суграђанина, брзо је одјекнула Зеницом.Стари Хаџија из његовог комшилука када је чуо тихо је рекао: Шућур Алаху нека се сиромах смирио,ходао је вас свој живот на глави,тако је морало да се заврши. Остало је време да тече и у њему сећање.,,ЕЈ ШТО ЈЕ ЖИВОТ ЧУДАН“.
Вест је летела брже од ветра,
брже од птице, брже од муње.
Гугутала је од среће у етеру и стигла прекасно.
А да је стигла само један дан раније,
много би њих остало живих.
Да је стигла два дана раније,
много,много би њих још остало живих.
Требало је вест послати много, много, много раније,
пре него што су почели падати мртви.
Есад Мекули
