Дан: 28. јул 2017.

ДА САМ ПТИЦА

Да сам птица заспала бих ти на рамену
јер мој лептир је титрај твога даха
а ја без њега не бих могла
и тако плаха умрла бих
а да не бих трен уживала у лету…

Да сам птица будила бих се у твом загрљају
певала само теби најлепше што могу
јер бих се иначе скаменила на крову света
и постала мета пролазности…

Да сам птица свуда бих те пратила
као неприметни зрак осветљавала стазе
и чувала те од сваког искушења,
не бих дала ни суза да ти кане…
а да ти нови дан не сване светлији
и истинитији у пустињи лажи
увек би пронашао оазу!
Ех, да сам птица….ја, ја бих те чувала
у бескрају, само не бих могла никако
бити у кавезу…
јер знаш да птица воли слободу!

Миладиновић Сандра Мајра

MOJA BELA ZASTAVA

Bela zastava na mojoj duši
Sve tajne ubija, prepreke ruši
ustajem tek sa dna.. ni pola čoveka,
do jutra slaviću pobedu veka…

I lažno dobuju reči te tašte,
skazaljke urlaju, petarde prašte,
ja pitam šta slavi se, ali stari znanci,
nemo me gledaju ko da smo stranci..

Osecam nebo kako leluja,
i krik se orla ote sred noci,
zar život nije ta avantura,
koju prigrliš kad sklapaš oči?

A neki sada mene se boje,
ko da sam avet strasne oluje,
i stare ulice odavno broje
korake moje, ko da su tudje?

O braćo mila ja sam Zemljanka,
Srpkinja, Slovenka, žena što voli,
o sestre moje postajem Spartanka,
jer moje srce ne zna da boli?

Ne zna da bludi i zlu nada se,
neće bez oprostaja nigde da leti,
a samo pticama ja stvarno zavidim,
što vetru prkose, uzmiču seti!

Odavno znam da ”laka” sam meta,
ovako obična plutam doveka,
mojim se grudima horovi ore,
šume romore, i reke zbore!

I nije svetinja bez reči prošla
nije se drznula i sama došla,
zvani je gost i nebeska zvezda.
čak i nevidljiva.. srce sred gnezda…

Osecam stopala trava golica
suza iz oka mili sred lica,
da tuga ode očajna molim,
bez bele zastave ja ne postojim!

© Miladinović Sandra Majra