25.
na svako „dobar dan“
prvo pogledam u nebo
zemlju i ruke
pa odgovorim
znam da sam čudna
znam da sam drugačija
al’ – uvek me zbunjuje pozdrav
ne znam čiji, kome, zašto
dugo ved zamišljam
ko sam
šta
jesam li uopšte kosmička pojava
u očima su mi neka sećanja
samonikla
zaboravlje na
dav na
ali
sećanja boje duge i
tamnih provalija
srce mi je balon koji vetar puni
i kišno ili vedro otvara
evo – gledam u dlan
nešto mi ispisuje – vidim uzvičnike
sklapam ga – nek odluči jednom
hode li me upoznati sa mnom
ili du još vijugati s jednog na drugi
opali list i moliti maglu za boravak
toliko od mene – predahnudu
do nekog bitnog (čujem to stalno pre pozdrava)
trenutka
valjda du se uklopiti u neograničenost
ovih proporcija maštovitosti…
ja se nadam
dobar dan
kamin(n)gs