Veoma iskreni onda smo stajali
i ne znajući da vreme veoma žuri
i već je godina bilo 10 pa 20,
pa ne znam još koliko više,
i godine su otplovile Savom ka meni
i prošlost zavladala ne uzevši nade
ni verovanja nas koji smo stajali…
A najzad sam čuo pesme sa brda
i odjeke treptećih tonova ljubavi
i stali su talasi, oblaci otišli,
a vreme ne ide, sat je sad stao,
list kalendara nikako da spadne…
A mi? Da li smo stvarni,
da li smo ovde ili u holu
onoga sećanja, tamo, daleko,
od mene poznatog, dalekog, onog…
Sećaš se, tada,
najdraža moja,
još tada smo mogli,
a nismo.
(Bgd, 20. Maj 2017)
(Прочитано: 50 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.387 пута)