Добродошли!
Пеко Лаличић Моје ,,СИТНЕ МИСЛИ” – мозгалице Да смо од језика правили тврђаве, државу бисмо занавек заштитили. Оне које знате, не познајете. Оне које познајете, упознајте. Чувајте се оних који не знају ко су, а знају чији су. Сви чије главе настањује завист, немају нос – јер га свуда трпају. ______________________________________ (,,Ситне мисли” – мозгалице, … Настави са читањем “Пеко Лаличић, Моје ,,Ситне мисли” – мозгалице”
Пеко Лаличић
Моје ,,СИТНЕ МИСЛИ” – мозгалице
Да смо од језика правили тврђаве,
државу бисмо занавек заштитили.
Оне које знате, не познајете.
Оне које познајете, упознајте.
Чувајте се оних који не знају ко су,
а знају чији су.
Сви чије главе настањује завист,
немају нос – јер га свуда трпају.
______________________________________
(,,Ситне мисли” – мозгалице, у припреми
за штампу – све објављивано у часописима).
ТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ Синоћ кад сам именом га звао, Док је болан лежао на трави, Задњи пут је главу подигао, Да ме види и да ми се јави. Ноћ се црна просула над нама, Па ни звезда ни месеца нема, У душу ми завукла се тама, Док га дижем рукама обема. Мој се Шаров … Настави са читањем “Pesme nedelje za oktobar 2013. – Bira Ljuba Obradović”
ТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ
Синоћ кад сам именом га звао,
Док је болан лежао на трави,
Задњи пут је главу подигао,
Да ме види и да ми се јави.
Ноћ се црна просула над нама,
Па ни звезда ни месеца нема,
У душу ми завукла се тама,
Док га дижем рукама обема.
Мој се Шаров разболео тешко,
Па не може лавеж да изусти,
Видим да ће још у току ноћи,
Своју псећу душу да испусти.
Јутрос рано у свитање прво,
Тек што зора почела да плави,
Мој се Шаров пружио под дрво,
Ја га зовем, он ни да се јави.
Не знам шта се с њиме тако деси,
Све се збило к`о у некој причи.
Добро куче, то је био Леси,
Нико други на њега не личи.
Сада тамо у искрају баште,
Где се њише наша трешња стара,
Свежа хумка подсећа на место,
Где се Леси заувек одмара.
Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74
Ponornica
Nekud su otišle,
nestale, ili su se s’krile,
iskrice, one što seti ne daju
oko da zasuze.
Tišina, kao oblak dok Suncu
mrači pogled oboren,
k’ dubinama krene se
zaboravljenima, pružene ruke.
Samo da kiše ne padaju,
trag povratku da ostane.
Kao kad se otkotrlja klupče,
raspetljaji da budu jasni.
A one,
kad reše zagonetku, povratak,
život, hoće li biti u istom sjaju,
jesenjeg jutra i kapima rose na listu?
© Branka Zeng
ХАРМОНИЈА СРЕДЊЕГ ДОБА
Ходам по облацима,
баш као путник
на кривудавом путу који предстоји,
лаког стопала и ваздушастог хода,
чинећи тако пут
за светлост да продре.
Сунце је у зениту
као ватрена лопта у подне
Тачно је дванаест часова
И следи одбројавање, одбројавање…
Преко брда је ВЕЋ
И морам да побегнем
од тога да будем заробљена у овом тренутку,
као Пепељуга у поноћ,
пре претварања кочије у бундеву
да се спаси оно што се спасти још може.
И блажено јурим
у пољу злата
моји снови позлаћени
Осећања неподељена.
Чаша до пола пуна
пенушавих перли бисера,
латица ружиних цветова
и паперја рајских птица.
Разнобојно паперје у ваздуху
попут дуге од пољубаца,
неограничени поклон љубави
и звуци божанске симфоније
сви заједно стопљени
у мојој средовечној хармонији.
© Ратка Богдан Дамњановић RatkaBD
ДОГОДИНЕ НА ГАЗИМЕСТАНУ
Погледај брате небо ка југу Тамо где божур цвета из рана
Где заветни сјај облаком дише И рујом вида голему тугу
У име Немање и Душана За љубав наде сунца и кише
Погледај због сна будућих дана Нек ти реч заструји непрестана
Кроз поздрав роду, куму и другу Догодине, код Газиместана
Погледај брате небо ка југу Ту заветни сјај облаком дише
Ослушни звон са спаљеног храма Тамо где светост предака сија
На Косову, срцу душе наше Крст је срушен без имало срама
У колевци српства пошаст клија Просто било сили којом плаше
Ал догореће та свећа вучија Уз ова слова одабрана
Када се зачује са свих страна Догодине код Газиместана
Ослушни звон са спаљеног храма На Косову, срцу душе наше
Нека прође и стотину лета Свануће дан да избрише тугу
Кад радоснице низ лице кану Тамо где божур из рана цвета
Озариће сјај тробојну дугу Српске зоре опет ће да грану
Погледај брате небо ка југу Молитвом за поља разапета
Са вером у моћ праведног света Сачувај речи да не нестану
Па нек прође и стотину лета Догодине на Газиместану
© Љубомир О Вујовић
Пеко Лаличић МОЈ АФОРИЗАМ Следили смо председника који је изгубио компас. Бирачи су нас одвели тамо где смо кренули.
Пеко Лаличић
МОЈ АФОРИЗАМ
Следили смо председника који је изгубио компас.
Бирачи су нас одвели тамо где смо кренули.
Peko Laličić MOJ AFORIZAM ¹ NA DANAŠNJI DAN JE PROPAO JEDAN SAN. IMA DANA! ______________________________________ 1 = 5. oktobar
Peko Laličić
MOJ AFORIZAM
¹
NA DANAŠNJI DAN JE PROPAO JEDAN SAN.
IMA DANA!
______________________________________
1 = 5. oktobar
Peko Laličić MOJ AFORIZAM NAJVEĆI BROJ ONIH KOJI SU JUČE LUPALI U ŠERPE I LONCE, DANAS IZ NJIH NEMAJU ŠTA DA JEDU.
Peko Laličić
MOJ AFORIZAM
NAJVEĆI BROJ ONIH KOJI SU JUČE LUPALI U ŠERPE I LONCE,
DANAS IZ NJIH NEMAJU ŠTA DA JEDU.
Majka je uzdahnula: “I moja ćerka..” Otac je ćutao i zamišljeno gledao Brat je izgovorio: “Sećam se brata..” Devojčica je pokazala: “Moja seka?” Ulicom je potekao vapaj, Srce se rasplelo i kotrljalo do najudaljenije Sunčeve strele Iz ove rane prokapaće nada! Čuj!
Majka je uzdahnula: “I moja ćerka..”
Otac je ćutao i zamišljeno gledao
Brat je izgovorio: “Sećam se brata..”
Devojčica je pokazala: “Moja seka?”
Ulicom je potekao vapaj,
Srce se rasplelo i kotrljalo do najudaljenije Sunčeve strele
Iz ove rane prokapaće nada!
Čuj!
Kad nas jednom podigne vetar, podigne visoko,visoko u etar. Kad se sjedinimo s plavetnilom neba, molitva samo molitva nam treba. Kad nas jednom podigne vetar, podigne visoko u visine plave cuce se molitve svetoga Save. Umilna zvonjava nebeskih zvona, molitve svetoga Simeona. Kad nas podigne vetar, visoko tamo gde vecnost sija, cuce se molitve Ostroskoga … Настави са читањем “MOLITVA”
Kad nas jednom podigne vetar,
podigne visoko,visoko u etar.
Kad se sjedinimo s plavetnilom neba,
molitva samo molitva nam treba.
Kad nas jednom podigne vetar,
podigne visoko u visine plave
cuce se molitve svetoga Save.
Umilna zvonjava nebeskih zvona,
molitve svetoga Simeona.
Kad nas podigne vetar,
visoko tamo gde vecnost sija,
cuce se molitve Ostroskoga Vasilija.
U plavetnilu bez kraja,
odzvanjaju reci vladike nasega svetog Nikolaja.
Kad nas podigne vetar,
visoko na nebeski presto,
videcemo Kosovo raspeto,
bozure kosovske da i na nebu cvatu,
Lazara svetog u suvome zlatu.
Живела је, крај Мораве доле и била је, сваком зрну драга, тамо где су, врбе и тополе скривала се, попут тајног блага. О како је, јагодице брала, о како је, воду знала пити, о како је, хаљинице прала нисам јој се, мого надивити. Осмех јој је, јарко Сунце био, након дуге, … Настави са читањем “ТРЕБАЛО ЈЕ БИТИ МОЈА ДРАГА”
Живела је, крај Мораве доле
и била је, сваком зрну драга,
тамо где су, врбе и тополе
скривала се, попут тајног блага.
О како је, јагодице брала,
о како је, воду знала пити,
о како је, хаљинице прала
нисам јој се, мого надивити.
Осмех јој је, јарко Сунце био,
након дуге, тамнице и мрака,
О како ме, нежно прострелио,
миловао, као вода млака.
Живела је, крај Мораве доле
И мом срцу, беше мила, драга
тамо где су, врбе и тополе
купала се, и сунчала нага.
Због ње све је, ишло у висине,
џигљали су, врбаци, тополе
без памети, остах од силине
кад угледах, њене груди голе.
Од тог трена, на све бејах спреман
Не бих ли јој, испросио руку,
да победим, најстрашнију неман
и да трпим, танталову муку.
Живела је, крај Мораве доле
И молих је, да ми буде драга,
тамо где су, врбе и тополе
седела је, ко да нешто вага.
Гледо сам је, кришом док се мије,
крао цвеће, из мајчине вазне,
данима ме, кући било није,
трпео сам, батине и казне.
А није се, фемкала ко друге,
фемкала се, дуже али слађе,
провео бих, сто године дуге,
пут до њеног, срца да пронађем.
Живела је, крај Мораве доле,
Сањао сам, да је моја драга,
тамо где су, врбе и тополе
друго момче, невину је слага.
Крај врбака, где се некад мила,
узалуд је, моја душа чека.
Нит је душа, оно што је била,
нит Морава, она иста река.
Над Моравом, клонули врбаци,
са њих сада, киша суза лије
Низ Мораву, тугују брзаци,
Ко јој сада, нежно тело мије?
Живела је, крај Мораве доле…
***** . Strah me je da će me prestati biti strah od iskušenja, od vatre koja mi um mori, sagorijeva me u nutrini, negdje duboko gdje ničega nema, samo ja, sam sa sobom, i vatrom, vatrom što rasplamiti bi se htjela, da je nije strah! . Šta kada plane, ako ikada plane, i osvijetli me, … Настави са читањем “**?** – Miro Beribaka”
*****
.
Strah me je da će me prestati biti strah
od iskušenja,
od vatre koja mi um mori, sagorijeva me
u nutrini,
negdje duboko gdje ničega nema,
samo ja, sam sa sobom, i vatrom,
vatrom što rasplamiti bi se htjela, da je nije strah!
.
Šta kada plane, ako ikada plane,
i osvijetli me,
a ja se napokon osmjehnem, zatvorim oči,
pa korakom smjelim krenem
kroz magnovenja, za vatrom,
da iskusim htijenja, koja me gore,
u okove okivaju, vodu mi truju
kojom se umiti hoću…
Da li ću tada potrošiti sve želje,
nesiguran da ih je ikada i bilo,
i hoće li se roditi nove
kojih se plašiti neću!
Da li ću i dalje, smion i uspravljen,
koračati zatvorenih očiju?
Jednom, negdje, mora biti kraj!
.
Strah me je da će me prestati biti strah
od ljudi,
da ću im povjerovati u trenutku slabosti,
u nastupu beznadnog ništavila,
i pokazati im svoje naličje,
otvoriti im se kao školjka bisernica
i pokazati suzu sjajnu,
duboko u meni moj biser skriveni,
suzu sjajnu da mi sjaji,
da mi lice obasjava
i da sa mnom razgovara.
Da mi skrivena zaplakati ne da!
.
Strah me je da ću
zaboraviti kakvi su i raskriliti im se,
pjevati i nazdravljati sa njima!
Da ću postati kao oni što su!
.
Miro Beribaka
Zar opet ko pokošene vlati Samotan u polju biti Nemeti,po sebi gmizati Ko crv da si u dubu skriti. Zar opet pred raskršćem nekim Nepoznatim srcu i oku Stati nemoćan,dok u umu ti Dalekih svetova odjekuju šapati. Zar opet tragati za reči Čiji smisao samo slutiš I malen biti,od zrna ne veći Uplašen ćutnjom puteva … Настави са читањем “*** Radenko Nastić”
Zar opet ko pokošene vlati
Samotan u polju biti
Nemeti,po sebi gmizati
Ko crv da si u dubu skriti.
Zar opet pred raskršćem nekim
Nepoznatim srcu i oku
Stati nemoćan,dok u umu ti
Dalekih svetova odjekuju šapati.
Zar opet tragati za reči
Čiji smisao samo slutiš
I malen biti,od zrna ne veći
Uplašen ćutnjom puteva zasutih.