Дан: 25. октобар 2013.

 

МОЈОЈ ДРАГОЈ

 

Мојој драгој камен драги у очима,

Мојој драгој румен ружа на уснама.

Мојој драгој златно срце у недрима,

Све што нема у другима у ње има.

 

Украшћу јој камен драги из очију,

Убраћу јој румен ружу са усана.

Узећу јој златно срце из недара,

Љубићу је, волећу је с пуно жара.

 

Само свака рујна зора знаде,

У очима њеним шта имаде,

Зато она одсјај има благи,

Ко у оку моје драге, камен драги.

 

Само свака медна роса знаде,

На уснама њеним шта имаде,

Зато јутрос ова медна роса,

По ружама моје драге паде.

 

Само сваки дашак ветра знаде,

У недрима њеним шта имаде.

Молићу га како не бих крао,

Да ми срце моје драге даде.

 

И умрећу борећи се за то троје,

Да будемо као једно обадвоје,

Да нам једно сунце јутром сија

Кад се буди покрај мене најмилија.

 

Нека свака рујна зора знаде,

Да ми драга камен драги даде,

И да гледам очи које сјају,

Кад се буди у мом загрљају.

 

Нека цвеће мирисно и медно,

Знаде да смо ја и она једно

И док други вену и цветају,

Наше руже цветат` не престају.

 

Из недара њено срце златно,

Дала ми је драга неповратно.

Па га ставих ја у срце своје,

Да куцају као једно обадвоје.

 

                                              Аутор: Миломир Обрадовић

                                                Деч, Палих бораца 74

 

СРЕМИЦА

Ој равницо питома Сремицо
Колико си дуга и широка;
Толико си у срце ми стала,
Па те грлим рукама обема,
Јер ми драже ни милије нема.

Ој равницо, моја питомино,
Слатка си ко Карловачко вино.
Све ћу своје потрошити новце,
Кад одем у Сремске Карловце,
Да те пијем, кући да те носим
И да пијан Сремицу запросим.

Ој равницо, свилена Сремицо;
Косе су ти од сувога злата,
У пролеће кад жито увлата,
Косу спремам, јер српове немам
Да те косим, да те кући носим,
И на јесен Сремицу да просим.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74