Месец: октобар 2013.

ТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ

ТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ Синоћ кад сам именом га звао, Док је болан лежао на трави, Задњи пут је главу подигао, Да ме види и да ми се јави. Ноћ се црна просула над нама, Па ни звезда ни месеца нема, У душу ми завукла се тама, Док га дижем рукама обема. Мој се Шаров … Настави са читањем “ТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ”

MILOMIR OBRADOVICТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ

Синоћ кад сам именом га звао,
Док је болан лежао на трави,
Задњи пут је главу подигао,
Да ме види и да ми се јави.

Ноћ се црна просула над нама,
Па ни звезда ни месеца нема,
У душу ми завукла се тама,
Док га дижем рукама обема.

Мој се Шаров разболео тешко,
Па не може лавеж да изусти,
Видим да ће још у току ноћи,
Своју псећу душу да испусти.

Јутрос рано у свитање прво,
Тек што зора почела да плави,
Мој се Шаров пружио под дрво,
Ја га зовем, он ни да се јави.

Не знам шта се с њиме тако деси,
Све се збило к`о у некој причи.
Добро куче, то је био Леси,
Нико други на њега не личи.

Сада тамо у искрају баште,
Где се њише наша трешња стара,
Свежа хумка подсећа на место,
Где се Леси заувек одмара.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

СРЕТЕЊЕ

СРЕТЕЊЕ Сретење Господње – господњега лета Деведесет осме. Сретосмо се опет с новим летом, Сретосмо се опет с подлим светом, Голоруки на врхове исуканих бајонета. На стотину један. Срби дижите се! Лазар није пао! Гле, он стоји с ореолом око свете главе. Са усана крвава му цури пена, Српска крвца из јуначких тече вена. И … Настави са читањем “СРЕТЕЊЕ”

СРЕТЕЊЕ

Сретење Господње – господњега лета
Деведесет осме.
Сретосмо се опет с новим летом,
Сретосмо се опет с подлим светом,
Голоруки на врхове исуканих бајонета.

На стотину један. Срби дижите се!
Лазар није пао!
Гле, он стоји с ореолом око свете главе.
Са усана крвава му цури пена,
Српска крвца из јуначких тече вена.

И ова је снага нама Богом дана.
Господ види, Господ чује!
Ми стојимо постојано сред Балкана,
Као стене пред налетом зле олује,
У светлости изнад тмине што царује.

Бранковића име ни помена вредно није,
Он долази, али стићи неће!
Иза њега силне јашу харачлије,
Да погазе по пољима нашим цвеће,
Да погасе по црквама нашим свеће.

То оружје на западу што је сков`о,
Што се њиме кити,
Нек не носи на поље Косово,
Јер ми ћемо тамо голоруки бити.
Земљу свету с поганима зло је скрнавити!

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

….. Аleksandar Jakšić

Како да опишем тишину између буђења светлости која се ломила са сенком таме у недогледу твог погледа… лежао сам непомично испод речи постеља од снова, исткана за ово вече откинуто од великог парчета изгорелих година.    

Како да опишем тишину

између буђења светлости

која се ломила са сенком таме

у недогледу твог погледа…

лежао сам непомично испод речи

постеља од снова, исткана за ово вече

откинуто од великог парчета изгорелих година.

 

 

ЈЕСЕЊИН

ЈЕСЕЊИН Ја сам себи младих дана, Jесењина име дао Као песник с Рјазана, Своју младост опевао. И не с тога што сам био У љубавну пао мору Него зато што сам и ја Себи хтео Исидору. Ал` је моја Исидора Лепа као рујна зора, Бајна као вила горска, Љупка к`о сирена морска. И умало к`о … Настави са читањем “ЈЕСЕЊИН”

ЈЕСЕЊИН

Ја сам себи младих дана,
Jесењина име дао
Као песник с Рјазана,
Своју младост опевао.

И не с тога што сам био
У љубавну пао мору
Него зато што сам и ја
Себи хтео Исидору.

Ал` је моја Исидора
Лепа као рујна зора,
Бајна као вила горска,
Љупка к`о сирена морска.

И умало к`о Јесењин
Не заврших два`ест пете
Када ми је моја мила
Подарила прво дете.

„Богу хвала, Богу хвала“,
Ја се молих од милина,
Сада живим с Исидором
И с два наша мала сина.

А Јесењин нисам више,
Друге бриге наступише,
И уместо мене сада
Исидора песме пише.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

***Radenko Nastić

Boluju magle sive,i oblak meke svile Juče zbog sutra i noć zbog jutra A ja u srcu slutim odbeglo proleće I nemir polja dalekih dok tiho pada veče. Osmehuju se zore,osmehuju se gore I reke u daljini i zvezde u visini A ja sklopim oči i ćutim. Nebesa se otvore i u oku mom zablista … Настави са читањем “***Radenko Nastić”

Boluju magle sive,i oblak meke svile
Juče zbog sutra i noć zbog jutra
A ja u srcu slutim odbeglo proleće
I nemir polja dalekih dok tiho pada veče.

Osmehuju se zore,osmehuju se gore
I reke u daljini i zvezde u visini
A ja sklopim oči i ćutim.
Nebesa se otvore i u oku mom zablista
Rumeno more.

I čujem,tišina šapuće:proći će sve,
Proći će sve
Nemir utihnuće,i strast,i nadahnuće
Sve će se sliti i od svega biti
Odsjaj rumene zore,kad podješ i ti,…i ti…

OНА

О Н А Она је уснула у трави, Под крошњом зелених бреза, На распуклим ружама, Изнад литица стрмих. Она је уснула у пољу, Испред планина плавих, И ни од ког не преза. А ја је дотичем рукама Док ми у грудима грми. Она ми отвори очи, Пружи ми себе на вољу, И видех да је … Настави са читањем “OНА”

О Н А

Она је уснула у трави,
Под крошњом зелених бреза,
На распуклим ружама,
Изнад литица стрмих.
Она је уснула у пољу,
Испред планина плавих,
И ни од ког не преза.
А ја је дотичем рукама
Док ми у грудима грми.

Она ми отвори очи,
Пружи ми себе на вољу,
И видех да је на јави.
Али као у сну да плови,
Под небеским кровом лађа.
И пре но што сунце зађе,
Док прва свија се тама,
Видим на њеним уснама,
Чежњу јачу од свега.
Питам се да ли док сања,
Љуби мене ил` њега.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

MAMA

МАМА Драга мама, када прве звезде бљесну, Још вечерас на небеском своду, С првим саном, миловања и пољупци твоји, Сетиће ме да сам теби најпречи у роду. Драга мама, ја ћу тебе увек мамом звати. Никад старом!!! Мама није само мати, Већ више од тога. Волећу те истим жаром, Како данас, тако увек, као Бога. … Настави са читањем “MAMA”

MAJKA ZAGORKAМАМА

Драга мама, када прве звезде бљесну,
Још вечерас на небеском своду,
С првим саном, миловања и пољупци твоји,
Сетиће ме да сам теби најпречи у роду.

Драга мама, ја ћу тебе увек мамом звати.
Никад старом!!! Мама није само мати,
Већ више од тога. Волећу те истим жаром,
Како данас, тако увек, као Бога.

Ми се увек расправљамо: ја, тата и бата,
Мама, кажи, ко је теби од нас дражи?
Тата каже да је тата, бата да је бата,
А ја кажем да сам ја. Хајде, мама, кажи.

Тад свечано она рече нама:
„Подједнако ви сте мени драги!
Вас двојицу волим као мама,
А ваш тата срцу ми је драги“.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74