Дан: 29. октобар 2013.

***Radenko Nastić

Boluju magle sive,i oblak meke svile Juče zbog sutra i noć zbog jutra A ja u srcu slutim odbeglo proleće I nemir polja dalekih dok tiho pada veče. Osmehuju se zore,osmehuju se gore I reke u daljini i zvezde u visini A ja sklopim oči i ćutim. Nebesa se otvore i u oku mom zablista … Настави са читањем “***Radenko Nastić”

Boluju magle sive,i oblak meke svile
Juče zbog sutra i noć zbog jutra
A ja u srcu slutim odbeglo proleće
I nemir polja dalekih dok tiho pada veče.

Osmehuju se zore,osmehuju se gore
I reke u daljini i zvezde u visini
A ja sklopim oči i ćutim.
Nebesa se otvore i u oku mom zablista
Rumeno more.

I čujem,tišina šapuće:proći će sve,
Proći će sve
Nemir utihnuće,i strast,i nadahnuće
Sve će se sliti i od svega biti
Odsjaj rumene zore,kad podješ i ti,…i ti…

OНА

О Н А Она је уснула у трави, Под крошњом зелених бреза, На распуклим ружама, Изнад литица стрмих. Она је уснула у пољу, Испред планина плавих, И ни од ког не преза. А ја је дотичем рукама Док ми у грудима грми. Она ми отвори очи, Пружи ми себе на вољу, И видех да је … Настави са читањем “OНА”

О Н А

Она је уснула у трави,
Под крошњом зелених бреза,
На распуклим ружама,
Изнад литица стрмих.
Она је уснула у пољу,
Испред планина плавих,
И ни од ког не преза.
А ја је дотичем рукама
Док ми у грудима грми.

Она ми отвори очи,
Пружи ми себе на вољу,
И видех да је на јави.
Али као у сну да плови,
Под небеским кровом лађа.
И пре но што сунце зађе,
Док прва свија се тама,
Видим на њеним уснама,
Чежњу јачу од свега.
Питам се да ли док сања,
Љуби мене ил` њега.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

MAMA

МАМА Драга мама, када прве звезде бљесну, Још вечерас на небеском своду, С првим саном, миловања и пољупци твоји, Сетиће ме да сам теби најпречи у роду. Драга мама, ја ћу тебе увек мамом звати. Никад старом!!! Мама није само мати, Већ више од тога. Волећу те истим жаром, Како данас, тако увек, као Бога. … Настави са читањем “MAMA”

MAJKA ZAGORKAМАМА

Драга мама, када прве звезде бљесну,
Још вечерас на небеском своду,
С првим саном, миловања и пољупци твоји,
Сетиће ме да сам теби најпречи у роду.

Драга мама, ја ћу тебе увек мамом звати.
Никад старом!!! Мама није само мати,
Већ више од тога. Волећу те истим жаром,
Како данас, тако увек, као Бога.

Ми се увек расправљамо: ја, тата и бата,
Мама, кажи, ко је теби од нас дражи?
Тата каже да је тата, бата да је бата,
А ја кажем да сам ја. Хајде, мама, кажи.

Тад свечано она рече нама:
„Подједнако ви сте мени драги!
Вас двојицу волим као мама,
А ваш тата срцу ми је драги“.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74