Добродошли!
Što šušti svila crna Što uglova tiha seta Ko led-čipka distancom zna da rani To trave mekotom svom:zastani. Što tišina vara Što purpur-ružu ukus suza je sreo I dijamant sjajem što poseca To trepti breza beli veo. Zato što suton je blag A sunce-smrt krije Zato što istih sveća modrih roj Istog srebra bezdan lije.
Što šušti svila crna
Što uglova tiha seta
Ko led-čipka distancom zna da rani
To trave mekotom svom:zastani.
Što tišina vara
Što purpur-ružu ukus suza je sreo
I dijamant sjajem što poseca
To trepti breza beli veo.
Zato što suton je blag
A sunce-smrt krije
Zato što istih sveća modrih roj
Istog srebra bezdan lije.
Kao pseto stojiš pored puta Matoro strašilo koje svima smeta Čekaš sudbinu da te odvede daleko Dalje od ovog varljivog sveta. Zaboravljen,večna sanjalica Za sreću drugih sebe si dao Gledao si nasmejana lica Smejao se i ti da ne bi plakao. Za druge,samo svirač Verni pratilac povorki slavlja Uvek nasmejani pajac Koji sve prašta i … Настави са читањем “Pesma sviraču-Nastić Radenko”
Kao pseto stojiš pored puta
Matoro strašilo koje svima smeta
Čekaš sudbinu da te odvede daleko
Dalje od ovog varljivog sveta.
Zaboravljen,večna sanjalica
Za sreću drugih sebe si dao
Gledao si nasmejana lica
Smejao se i ti da ne bi plakao.
Za druge,samo svirač
Verni pratilac povorki slavlja
Uvek nasmejani pajac
Koji sve prašta i zaboravlja.
A duša tvoja beskrajno čista
Snila je snove dečaka
Snove o sreći,radosti
o svetu nekom van patnji i straha.
Godine prođoše brzo,nepovratno
Drugima doneše vence sreće
Prolaze sada,stranci daleki
I niko starca primetiti neće.
Kad padne veče krenućeš kući
Jedini drug je violina stara
Kroz noć jecaće zvuci
O mladosti,o životu koji vara.
Peko Laličić K R U G O V I U svoje snove i u čudne krugove, ispisujem stare i nove drugarice i drugove. Na početku svakoga kruga izvor je pesme zbog koje tuga u krug ne sme. U tako oformljene krugove sleću i ptice snene da kao u mirisne lugove pevaju za vas i mene. … Настави са читањем “Peko Laličić, K R U G O V I”
Peko Laličić
K R U G O V I
U svoje snove
i u čudne krugove,
ispisujem stare i nove
drugarice i drugove.
Na početku svakoga kruga
izvor je pesme
zbog koje tuga
u krug ne sme.
U tako oformljene krugove
sleću i ptice snene
da kao u mirisne lugove
pevaju za vas i mene.
U lepe krugove naše
dođite i vi nasmejani,
ptice se lepote ne plaše,
pesmom nam ulepšavaju dane.
Пеко Лаличић МОЈ АФОРИЗАМ КАД ПОЈЕДИНЦИ ПРОГЛЕДАЈУ, РАЗУМЕЋЕ НЕКЕ ПОТЕЗЕ ВЛАДЕ. ЗАТО НЕЋУ РЕЋИ ЧАСНЕ НАМЕРЕ ПОЈЕДИНИХ ЊЕНИХ ЧЛАНОВА.
Пеко Лаличић
МОЈ АФОРИЗАМ
КАД ПОЈЕДИНЦИ ПРОГЛЕДАЈУ, РАЗУМЕЋЕ НЕКЕ ПОТЕЗЕ ВЛАДЕ.
ЗАТО НЕЋУ РЕЋИ ЧАСНЕ НАМЕРЕ ПОЈЕДИНИХ ЊЕНИХ ЧЛАНОВА.
Пеко Лаличић МОЈ АФОРИЗАМ Дошла су нова времена, а са њима нови занесењаци и нека нова и чудна брда и долине.
Пеко Лаличић
МОЈ АФОРИЗАМ
Дошла су нова времена, а са њима нови занесењаци
и нека нова и чудна брда и долине.
Pođoh u jutro plavo,da osetim tišine dah Ali kao oblak,tišina se razveja u prah. Htedoh do zvezda,da upoznam neba moć Ispružih ruke,ali zvezde se skriše u noć. Siđoh do reke,da se nagledam bistre vode Odraz u oku osta,a reka ka ušću ode. Priđoh ljudima spreman srce da darujem čak Ali kao zloduh dočeka me ledena … Настави са читањем “***Radenko Nastić”
Pođoh u jutro plavo,da osetim tišine dah
Ali kao oblak,tišina se razveja u prah.
Htedoh do zvezda,da upoznam neba moć
Ispružih ruke,ali zvezde se skriše u noć.
Siđoh do reke,da se nagledam bistre vode
Odraz u oku osta,a reka ka ušću ode.
Priđoh ljudima spreman srce da darujem čak
Ali kao zloduh dočeka me ledena studen i mrak.
Poželeh pobeći od svega,ali u meni sve je
Iz bolne potrebe za svetlom rodi se stih ,da me ogreje.
Polako, polako, na četiri noge, oslanjajući se na repni štap, guleći zidove kojima je pratila put do makaza – ušla je i zamolila: “Odsecite mi ovaj pramenčić..” Pogledi su se sudarali, lomili i kotrljali do stolice za šišanje. “Ovaj tu?” “”Ne, negde između..” “Ovde?” “Ne… razvucite…dublje, dublje” “O, da, pa to je bršljan žalosne vrbe! … Настави са читањем “POETSKA KRATKA PRIČA – PREDOSEĆAJ …. Marina Adamović”
Polako, polako, na četiri noge, oslanjajući se na repni štap, guleći zidove kojima je pratila put do makaza – ušla je i zamolila:
“Odsecite mi ovaj pramenčić..”
Pogledi su se sudarali, lomili i kotrljali do stolice za šišanje.
“Ovaj tu?”
“”Ne, negde između..”
“Ovde?”
“Ne… razvucite…dublje, dublje”
“O, da, pa to je bršljan žalosne vrbe! Stvarno biste njega?”
“Molim Vas, brže, brže… njega iščupajte!”
Na to je bršljan dobio na snazi, nije se prikradao kao ona; buknuo je, prekrio ju je sa svih strana i ona je ostala zarobljena.”
“Ne mogu mu prići! Šta ste učinili?”
“Isecite ovaj što viri!”
“Ovaj?”
“Da!”
Taj što je virio, nije se pojavio tek onako! Znao je za običaj “isecei kosu i smanji muku!” Bršljan ga je odbacio ne bi li je zavarao.
Uspeo je. Bila je mirna kao visibaba. Spustila je glavu, zahvalila se makazama, motrcanglama… i lagano, lagano, na osam ruku, nogu, vraćala se odakle je došla.
Odmah iza zadnje ogrebotine na zidu bolničke sobe, stajao je neko i rekao:
“Žao mi je, otac Ti je noćas umro..”
“Meni nije! A zašto bi? Zašto? Nije mi žao! Upravo se vraćam sa sahrane sećanja na oca.”
U ruci je držala onaj pramičak i , kao što običaji nalažu, bacila ga sebi iza lčeđa. Tog popdneva, zaspala je.
Molim vas, tiše, ne budite je!
(Ne Nju! Bršljanovu intuiciju!)
СЛИКАРКА СА БРОДА Kаква је то мелодија којом шуми лишће, која бодри наду што бије из груди, опија лагано кo’ љубављу биће…. Каква је то радост ко’ најслађе пиће?! Полако се прикрада преко наших чула, једна нова срећа, виолине струна… сликарке са брода, што и песме пише…. а, делује строгo и када тихо дише…. Шушти … Настави са читањем “СЛИКАРКА СА БРОДА – Миладиновић Сандра”
СЛИКАРКА СА БРОДА
Kаква је то мелодија којом шуми лишће,
која бодри наду што бије из груди,
опија лагано кo’ љубављу биће….
Каква је то радост ко’ најслађе пиће?!
Полако се прикрада преко наших чула,
једна нова срећа, виолине струна…
сликарке са брода, што и песме пише….
а, делује строгo и када тихо дише….
Шушти под стопалом, шара нам по стаклу,
и изнова ствара сасвим нове сенке…
За руку баш често грубо помилује…
Какав је то загрљај прошлости далеке!?
Грациозно хода и очи јој видим….
Сунце ми заклања док са њим шурује!
Али, мудрица то је што под кожу уђе,
па изнова заволиш њеног даха струје!
Ето, на прагу је!!!!!!!!!
© Миладиновић Сандра
Зором, јутрос, у ајат под кућу међу шушке у стари капути, окучила једна стара кучка три шарени и четири жути. Длаку ги је до пред мрак лизала пол’к, с’ језик да не ги пробуди скивкали су, док нађоше сиску тад ги приви на кучећи груди. Кад кокошке пођоше на спа’ње да се качив на неки … Настави са читањем “Кучка”
Зором, јутрос, у ајат под кућу
међу шушке у стари капути,
окучила једна стара кучка
три шарени и четири жути.
Длаку ги је до пред мрак лизала
пол’к, с’ језик да не ги пробуди
скивкали су, док нађоше сиску
тад ги приви на кучећи груди.
Кад кокошке пођоше на спа’ње
да се качив на неки прут јак
домаћин т’г излегну из кућу
и кучики натрпа у џак.
Кучка је по њега све по траг трчала
стизала га, ко да шпијунира
он кучики с’ џак баци у реку
стару кучку не теше да дира.
Довукла се по црну т’мнину,
измрзла се увукла у шушку,
месец ву се, над кућу, учини
к’о кутренце сас малечку њушку.
Гледала је у звезде на небо
по малечки од жал завивала
Месец се по небо тркаљао
жална се је пред зору успа’ла.
Без глас, она, тако занемела,
по кучики од жалос’ липцала
склопила је тужни псећи очи
б’ш кад једна звезда је паднала.
Majka je zaspala. Sat se nije čuo, ni udar muva o prozore (a proleće je po tome poznato). To je dobro – zaspala je najzad; i ona je legla, pokrila se ćutnjom i mislima: “znam, neka, neka, znam,” Tačno u sedam, probudili su je. “Zašto niste ranije!!! Vi ste ludi, đavolii !” Stresla je sa … Настави са читањем “TUŽNO JUTRO — Marina Adamović”
Majka je zaspala.
Sat se nije čuo, ni udar muva o prozore (a proleće je po tome poznato).
To je dobro – zaspala je najzad; i ona je legla, pokrila se ćutnjom i mislima: “znam, neka, neka, znam,”
Tačno u sedam, probudili su je. “Zašto niste ranije!!! Vi ste ludi, đavolii !”
Stresla je sa sebe leto, jesen, zimu i udahnula:
“Umrla je moja…. ”
Od tada do sada, razmišlja:
“Da li mi je nešto htela reči? Da li? Da li? Šta?”
Ništa.
Njoj je bilo milo što joj ne ubija smrt. Nečujno, vasionski, repom slepog miša –
njena ljubav kopa mesto za porodidično blago
“evo žiga, zverî !”
