Дан: 24. октобар 2013.

НЕМАЊА И СТЕФАН – Миломир Обрадовић

НЕМАЊА И СТЕФАН Ој, јуначка српска главо, Ти легендо са Балкана, Ево твојих потомака Мог Немање и Стефана. Док ти у мом роду сијаш, Ореолом пуним сјајем, А ја твоје свето име, Синовима својим дајем. Док се моје прво дете, Не огласи својим гласом: Немања ће бити рекох Кад је био под појасом. Док се … Настави са читањем “НЕМАЊА И СТЕФАН – Миломир Обрадовић”

10.06.12. STEFAN I NEMANJAНЕМАЊА И СТЕФАН

Ој, јуначка српска главо,
Ти легендо са Балкана,
Ево твојих потомака
Мог Немање и Стефана.

Док ти у мом роду сијаш,
Ореолом пуним сјајем,
А ја твоје свето име,
Синовима својим дајем.

Док се моје прво дете,
Не огласи својим гласом:
Немања ће бити рекох
Кад је био под појасом.

Док се моје друго дете,
Не огласи својим гласом:
Стефан ће се звати рекох,
Кад је био под појасом.

Хвала Боже, што услиши,
Молитве из мога бића.
Матичару рекох: пиши
Потомци су Немањића.

И уписах име твоје,
Ти бесмртни слављениче,
Име твоје – деце моје,
Да се њиме свагда диче.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ВЕРНА НЕБУ – Миладиновић Сандра

ВЕРНА НЕБУ Ружо моја бела што венеш лагано, за кога си наду потрошила славно, коме ли си хтела да опијеш чула, пупољке делила без стрепње и бола….!? Измеђ дрвореда ту крај липе старе, невино си пружала без речи чистоту, белину је сунце обасјало давно, лепотом на длану баш свачијем оку! Али, не уме свако да … Настави са читањем “ВЕРНА НЕБУ – Миладиновић Сандра”

zaboravljena

ВЕРНА НЕБУ

Ружо моја бела што венеш лагано,
за кога си наду потрошила славно,
коме ли си хтела да опијеш чула,
пупољке делила без стрепње и бола….!?

Измеђ дрвореда ту крај липе старе,
невино си пружала без речи чистоту,
белину је сунце обасјало давно,
лепотом на длану баш свачијем оку!

Али, не уме свако да воли и љуби,
за многе си само лаж под маском сјаја,
трн што боде и оставља само капи крви,
не сме свако лепоти да диви се први!

Ружо моја бела што венеш лагано,
као талас хрлиш ка обали тајно,
латице ко’ дева руке пружаш жељно,
сада поклањаш поглед само небу верно!

И знај само оно искрено те љуби,
из бескраја позвана си по зрацима светлим,
да ко’ звезда сијаш и када си престала,
и поново миришеш када тло осетиш!

© Миладиновић Сандра