Живела је, крај Мораве доле
и била је, сваком зрну драга,
тамо где су, врбе и тополе
скривала се, попут тајног блага.
О како је, јагодице брала,
о како је, воду знала пити,
о како је, хаљинице прала
нисам јој се, мого надивити.
Осмех јој је, јарко Сунце био,
након дуге, тамнице и мрака,
О како ме, нежно прострелио,
миловао, као вода млака.
Живела је, крај Мораве доле
И мом срцу, беше мила, драга
тамо где су, врбе и тополе
купала се, и сунчала нага.
Због ње све је, ишло у висине,
џигљали су, врбаци, тополе
без памети, остах од силине
кад угледах, њене груди голе.
Од тог трена, на све бејах спреман
Не бих ли јој, испросио руку,
да победим, најстрашнију неман
и да трпим, танталову муку.
Живела је, крај Мораве доле
И молих је, да ми буде драга,
тамо где су, врбе и тополе
седела је, ко да нешто вага.
Гледо сам је, кришом док се мије,
крао цвеће, из мајчине вазне,
данима ме, кући било није,
трпео сам, батине и казне.
А није се, фемкала ко друге,
фемкала се, дуже али слађе,
провео бих, сто године дуге,
пут до њеног, срца да пронађем.
Живела је, крај Мораве доле,
Сањао сам, да је моја драга,
тамо где су, врбе и тополе
друго момче, невину је слага.
Крај врбака, где се некад мила,
узалуд је, моја душа чека.
Нит је душа, оно што је била,
нит Морава, она иста река.
Над Моравом, клонули врбаци,
са њих сада, киша суза лије
Низ Мораву, тугују брзаци,
Ко јој сада, нежно тело мије?
Живела је, крај Мораве доле…