СЛИКАРСКА
Сачувати заувек пролазности трен,
који разум изазовима опија.
И сликати док стих неизговорен
на платну одговорима засија.
Гледање у светлост око замара,
а слика само благодет зрачи.
На путу до коначног бескраја,
прави спокој никад неће наћи.
Слутњом се не откривају тајне,
нити се немиром свемир буди.
Четкицом искри чари бескрајне,
ветром у нове пустиње жуди.
Да сложи дину своје оазе,
и лепоту до неба узнесе.
Светом да лута и да га спасе,
од будућности зле, без адресе.
Не кунe се доносиоц вести,
четкица платном шири идеје.
Наду ће он опет у сну срести,
иако му снег већ косом веје.
Пролећу секунде, сати, живот!
Вечност се, ко лед на сунцу, топи.
Пред огледалом све је сад криво,
и са судбином лако се стопи.
Ухватити заувек прохујало време,
које пред очима сумњом чарлија.
Сликати тако, да све дилеме,
црна рупа, ко космос упија.
Еј животе, ти зачас пролетиш,
а птице сликом заувек лете.
Та истина тек ће да се осети,
кад судбина безизлаз исплете.
© Љубодраг Обрадовић
Сликару Живораду Милановићу Макију
