СУЗА
Не умем да мрзим,
прогутам патњу као невољу,
лаж као пелен…
Моје срце само волети зна,
а, смејем се и када ме суза
гуши до бола….
Да ли је велика или мала,
да ли је моја или твоја, нечија…?
Одакле снаге за лице среће мени
и овај сјај у очима?
О, када небо порумени,
ја чашу бола разбијам,
као весељак усред крчме,
а, жедна земња све упија…
Даје ми моћ и одговор даје…
па свањивам тако ноћима…
са тихим музиком у очима..
Не умем да мрзим,
та саветлост у мени истина,
смањује се и повија,
и као свећа затрепери,
па опет плане као буктиња!
Помислим тај бич у руци да имам,
али, слику не довршавам,
та претпоставка се за трен скамени,
па у прах сруши као пустиња!
Ја срећу туђу осмехом “плаћам”,
и знам многи помисле шта ли ћу са тим?
Да ли сам луда, па се склоне?!
А, ја озарена наставим….
И опет суза та у мени,
као да је барка, доплови…
И радујем јој се, о грехоте….
Као пролеће када озелени….
Душе ме дотичу, као да сам магнет,
и мржње канџе осетим, и
анђеоски очи неке,
у једно склопим па размрсим!
Да, сви смо рођени
да кроз боли учимо, патимо, венемо,
па будимо се….
Да, сви смо рођени да од искре стварамо живот
и волимо се….!…
или у тмину склонимо се?!
Понекада нема је, задрема, ућути,
а, ја пребледим као зид…
Без сузе не могу да се отмем брзаку,
ма, ни да коракнем и оздравим!
© Миладиновић Сандра
