Tačno u 5 sati, tek je svanulo, on je otkucao poruku i mobilnim je poslao.
Vratio se krevetu, legao obučen (kao i nekoliko sati ranije),
ali nije zaspao.
Senke na zidu postajale su sasvim jasne slike praznine njegovog života.
Svetlost, koja je ulazila kroz zatvoren prozor,
pokazivala je da se nema šta izdvojiti iz ponoćne pomračine.
Okrenuo se na drugu stranu.
U sebi je odbrojavao sekunde, minute, sat, dva…
čudna tišina je letela od poda do plafona
i vraćala se prekrivši ga kao pokojnika.
Telefon mu je ispao iz ruke.
On je pao s kreveta.
Tačno u 9 sati, vrisnuo je.
P.S. Vrisnuo je jer se uplašio tihog zvuka mobilnog pod jastukom.
I prazne senke su pale od straha, i Sunčevi zraci su se podvukli pod krevet. Pod drhti od straha – ali zemljotres je bio na onoj drugoj hemisferi kojoj je poslao SMS.
