Добродошли!
-Vi ste pesnik? -Da -Pišete čudnu vrstu poezije -Da -Kako biste je nazvali? -Da -Poezija “Da”? -Da -Interesantno. To deluje deluje pozitivistički, ali, mislim da ste škrti na pozitivizmu? -Da -Molim Vas, isključite vokmen ideje fenomenologije i popričajmo otvoreno. -Da, ja sam pesnik koji ne postoji, alternativa svim filozofskim mišljenjima i kamuflirana književna forma … Настави са читањем “TUMAČENJE — Marina Adamović”
-Vi ste pesnik?
-Da
-Pišete čudnu vrstu poezije
-Da
-Kako biste je nazvali?
-Da
-Poezija “Da”?
-Da
-Interesantno. To deluje deluje pozitivistički, ali, mislim da ste škrti na pozitivizmu?
-Da
-Molim Vas, isključite vokmen ideje fenomenologije i popričajmo otvoreno.
-Da, ja sam pesnik koji ne postoji, alternativa svim filozofskim mišljenjima i kamuflirana književna forma greške koja život znači.
-Drago mi je , nastavimo!
-Da
Da
Da
kamin(n)gs
Branku Miljkoviću Ne znam kako pesmom da viknem:Upomoć! Hvata me jeza i panika od silnog laveža psa u ponoć. Ko se usuđuje da uvodi prohibicije na moje ambicije? Da se postane lud u ovoj kući imaju se sve predispozicije. Ludilo nam u genima. Greška je u semenima. Evo nam lekcije: još pri rođenju treba uvesti … Настави са читањем “Prejaka reč ubija-Radmila Nastić Antanasijević”
Branku Miljkoviću
Ne znam kako
pesmom da viknem:Upomoć!
Hvata me jeza i panika
od silnog laveža psa u ponoć.
Ko se usuđuje
da uvodi prohibicije na moje ambicije?
Da se postane lud u ovoj kući
imaju se sve predispozicije.
Ludilo nam u genima.
Greška je u semenima.
Evo nam lekcije:
još pri rođenju treba uvesti selekcije.
Mene ne zanima
šta ološ misli o ludacima.
Mene zanima
ko veša po vrbacima,
stvarno je dobar po tim zadacima.
Ne slušaj mene ološu
jer ja nosim ludačku košulju,
i pričam vrapcima,
ne izlaži sebe žmarcima.
Sedela je mirno u uglu sobe (kao u svakom tragičnom kraju priče o buntu) “Želim samoću” ponavljala -nikome a zamišljala da joj je neko na rubu živaca. Senke su se smenjivale – prepodnevna, popodnevna, noćna… Zbog tišine u ličnom dahu, nije više mogla izgovarati “želim samoću..”, pa je počela pisati na pokidanim stranicam dnevnika. Listove je … Настави са читањем “Trenutak nakon …. Marina Adamović”
Sedela je mirno u uglu sobe
(kao u svakom
tragičnom kraju priče o buntu)
“Želim samoću” ponavljala -nikome
a zamišljala da joj je neko na rubu živaca.
Senke su se smenjivale – prepodnevna,
popodnevna, noćna… Zbog tišine u ličnom dahu,
nije više mogla izgovarati “želim samoću..”,
pa je počela pisati na pokidanim stranicam dnevnika.
Listove je bacala naokolo
kao da gađa zle namernike…
I to je istrošila.
Ni olovke, ni lista više ne bî.
Sedela je mirno…
kao što sedi kidač utrobe,
bacač mina na svoju istoriju,
o,
previše mirno.
Pružila je ukočenu ruku kroz prozor,
otkinula list vinove loze…
prerezala venu na levoj ruci ,
a desnom krvlju napisala:
“Uspela sam. U samoći se stvara poezija”