Дан: 8. фебруар 2011.

Zaudaranje misli na nepotrebni smrad-Stefan Besovic

Nebo od tamno-crvenih cigli i betonske rijeke koje sijecu lice nisu dovoljne da opravdaju tvoju sumnju, u toj sramnoj i naizgled dosadnoj raspravi. Ubijas li ponovo ili samo otimas duse, u paramparcad polomljenih istina, ciji otisak nije zalijepljen na zidu. Ukrao si, zar ne ? Nas poslednji razlog,nije igracka koju mozes razbiti da bi zadovoljio … Настави са читањем “Zaudaranje misli na nepotrebni smrad-Stefan Besovic”

Nebo od tamno-crvenih cigli

i betonske rijeke koje sijecu lice

nisu dovoljne da opravdaju tvoju sumnju,

u toj sramnoj i naizgled dosadnoj raspravi.

Ubijas li ponovo ili samo otimas duse,

u paramparcad polomljenih istina,

ciji otisak nije zalijepljen na zidu.

Ukrao si, zar ne ?

Nas poslednji razlog,nije igracka

koju mozes razbiti da bi zadovoljio

i nahranio svoju pohlepnu znatizelju.

Nudis mi svoje prljave ruke,

ne mozemo ostati isti,

sa nozem preturas po fiokama

u sobi vremena,ne bi li nasao

dosadu i preuredio njenu utrobu.

Dosta,ona ne pripada samo tebi!

Moramo sve podijeliti,

kristalne suze ne mogu nista promijeniti.

Mi smo baceni u ocaj,

mi smo umrli u smiraju noci

u eksploziji prvog vatrometa,

spaljenih sazvezdja,

ciju istinu krijemo u sklopljenim prstima.

Ne dozvoli da te otisci zavaraju,

staklo je ravna povrsina,

nase mjesto je upravo tu…

Godine sa pacovima — M(me) A(spic)

Skakala sam do najviše zvezde (jooj …i suza mi odlete do nje!) Pružala mi ruku — milovala kapke (tajna koja se prima i predaje) Videli su Otkrili me Istrčali iz skrovitog rova (milion mozgova  — tamo čami) Nagrizli mi krila i iskrice Obojili radost u sonet o paklu (odbaciću sve to … neka ide) Pitala … Настави са читањем “Godine sa pacovima — M(me) A(spic)”

Skakala sam do najviše zvezde

(jooj …i suza mi odlete do nje!)

Pružala mi ruku — milovala kapke

(tajna koja se prima i predaje)

Videli su

Otkrili me

Istrčali iz skrovitog rova

(milion mozgova  — tamo čami)

Nagrizli mi krila i iskrice

Obojili radost u sonet o paklu

(odbaciću sve to … neka ide)

Pitala sam srce

…..Pepeljasto ćuti

(čija sam bila —

I čija sam sada?)

Tišina bruji pesmom otuđenja

Čita u ritmu kiše očajanja

(prsti vrbe —kucaju po meni)

……………….

Vreme je da nađem anđele iz oka

U posmrtnom tragu štakora u krvi

(Pogubljena …. ja se opet rađam

Ponovo živim vazdušasti san)

Sreća je ne-praštati i Pra-štati

I slaviti rođendan Sunca i Meseca

Beskrajni osmeh

Rascvetale zemlje

—-

Slavim i dišem

I živim i pišem

S Bodlerom letim ka Svetom gralu

ПЕКО ЛАЛИЧИЋ, ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 20

ПЕКО ЛАЛИЧИЋ НА РАСКРСНИЦИ На раскрсници сам лево – десно десно – лево право – криво иза – накривљено напред – низбрдо позади – низстрану на страну – острашњено на другу – страшно па како да не сневам како да не певам како да немам веру у снагу ума како да не будем свој ?!

ПЕКО ЛАЛИЧИЋ
НА РАСКРСНИЦИ

На раскрсници сам

лево – десно
десно – лево
право – криво
иза – накривљено

напред – низбрдо
позади – низстрану
на страну – острашњено
на другу – страшно

па како да не сневам
како да не певам
како да немам веру у снагу ума

како да не будем свој ?!

197…. — Marina Adamović

još sam bila dete kad je umro moj voljeni deka stala sam na ivicu rake slušajući iznajmljene uzdahe i plač ćutala sam šta bih tada sam se prvi put susrela sa smrću ————————————- osetilh tek dodir i osmeh kao mačji da Bodler je čučnuo kraj mene i pitao — hoćemo li bacila sam zemlju na … Настави са читањем “197…. — Marina Adamović”

još sam bila dete

kad je umro moj voljeni deka

stala sam na ivicu rake

slušajući iznajmljene uzdahe i plač

ćutala sam

šta bih

tada sam se prvi put

susrela sa smrću

————————————-

osetilh tek dodir

i osmeh kao mačji

da

Bodler je čučnuo kraj mene

i pitao — hoćemo li

bacila sam zemlju

na cvetno opelo i

zasadila ———-  instrumental lire

.

skočismo na sanduk

veličine naše pesme

dolazimo deko s

ružičastom  maglom

———————————

mene još uvek drže na uzici

gonite me

pratite me

ali opijum koji u mom srcu spava

neprestano besni i laje i škrguće

Soneti u snegu – Milan Gluščević

#1 Elegija : Sastavih po koju reč u tišinu. Beše mirno,kao i svakoga jutra, Gledao sam je i mazio tiho, I slušao kuda njena duša luta. I beše tmurno,snegom pokriveno. Ostavih po koju reč za kraj; I zaplakah tiho,dok bledela je zora Za nespokoj kojim pleni novi dan. I poželeh da te nema više, Dok … Настави са читањем “Soneti u snegu – Milan Gluščević”

#1 Elegija :

Sastavih po koju reč u tišinu.
Beše mirno,kao i svakoga jutra,
Gledao sam je i mazio tiho,
I slušao kuda njena duša luta.

I beše tmurno,snegom pokriveno.
Ostavih po koju reč za kraj;
I zaplakah tiho,dok bledela je zora
Za nespokoj kojim pleni novi dan.

I poželeh da te nema više,
Dok ćutim otkriven,
Umoran od sunca,

I pitah se još jednom da li,
Kada dođe kraj,
Sve nestane posle jednog jutra.

#2 Ulica:

Gubio sam stih koji tebi predah
U sećanju ludom koji setu vrati
Gde je prosjaka kad ti najviše treba
Da baciš paru koju niko ne traži?

A i ona ne vidi se gde pada
Niti ko je baci,niti ko je gubi
Padala je često,gradila trotoare
Po kojima hodaše i normalni i ludi…

I poželeh da te vidim ponovo
I da ti kažem da ne lažem više
Kao nekada,

Ali sneg je počeo da se topi,
Jer ostadoh odavno
Praznih džepova.

#3 Strah:

Snegovi ublažiše moju ćutnju
Rasplamsaše se biseri od zime.
U ćutanju hladnome grejao sam dušu;
A sad se više i ne ponosim time.

I strah me da pogledam u nebo;
Reči su nesigurne u žutome krugu.
A ja i dalje hodam,tražeći sreću
Neprestano nailazeći na tugu.

Čeznem da ti čujem ime;
Ali znam da te sunce
Nekako sakrilo,

I ponekad se zapitam u sebi
Da li će biti kao što je
Nekada bilo.

BAKA

BAKA Kada se kišnih kapi slap pusti s visine na sokak, a sokak prazan, bez decje graje usamljen čeka dok kiša traje. Za to će vreme deci kraj peći poneku lepu priču reći uz medne zalogaje pite od maka njihova dobra, draga baka. Bake na ovom svetu postoje da zabavljaju unuke svoje, danima kada sunce … Настави са читањем “BAKA”

BAKA

Kada se kišnih kapi slap

pusti s visine na sokak,

a sokak prazan, bez decje graje

usamljen čeka dok kiša traje.

Za to će vreme deci kraj peći

poneku lepu priču reći

uz medne zalogaje pite od maka

njihova dobra, draga baka.

Bake na ovom svetu postoje

da zabavljaju unuke svoje,

danima kada sunce se krije

danima kada kiša lije.

Sati druženja brzo prohuje

poput kratke, letnje oluje

unuci rastu kao iz vode

svaki na kraju od bake ode.

Čuvaće sećanje zlatna vremena

živeće baka od uspomena,

sa nadom da ce vodilja zvezda

vratiti decu do starog gnezda.

Čekaće baka do sitnih sati

unuče njeno da navrati,

borbu sa snom do rana jutra

voditi danas, kao i sutra.

ZIMSKA ČAROLIJA

Belina prekrila nasip kraj reke krošnjama drveća krune darivala, od nežnih pahulja, loptice meke u zimskim noćima deca snivala. Uz tiho svitanje belina bljesnu škripe koraci po prvom snegu, decja rukica od sreće pljesnu sankama jureći ka prvom bregu. Sve je čarobno, potpuno belo drugim bojama nestao trag. Bele se njive, belo je selo severni … Настави са читањем “ZIMSKA ČAROLIJA”

Belina prekrila nasip kraj reke

krošnjama drveća krune darivala,

od nežnih pahulja, loptice meke

u zimskim noćima deca snivala.

Uz tiho svitanje belina bljesnu

škripe koraci po prvom snegu,

decja rukica od sreće pljesnu

sankama jureći ka prvom bregu.

Sve je čarobno, potpuno belo

drugim bojama nestao trag.

Bele se njive, belo je selo

severni vetar, beo i blag.

Snežna Kraljica zasuta injem

iz srca sipa pahulja splet,

zimska čarolija sa novim svitanjem

najviše raduje dečiji svet.

Mesec na nebu ljupko se smeška

dok tiho veče donosi san.

Na bezbroj mesta po jednog Sneška

deca napraviše za jedan dan.

Izdaja

Pepeo pepelu,tmina u sećanju, Rajski motivi,neznani san, Poraz u nadanju vodi ka stradanju, Nestali dok lupiš dlanom o dlan. Kisele jeseni a mi zaneseni, Pretanke niti skršenih živaca, U očaj padali,nedužno stradali, Zločini teški a nema krivaca. Surovi neljudi,vešti u preljubi, Krvavu pobedu sebi sticali, Pogleda okrutna,duša im zloslutna, Paklu su samom oni klicali. Srca … Настави са читањем “Izdaja”

Pepeo pepelu,tmina u sećanju,

Rajski motivi,neznani san,

Poraz u nadanju vodi ka stradanju,

Nestali dok lupiš dlanom o dlan.

Kisele jeseni a mi zaneseni,

Pretanke niti skršenih živaca,

U očaj padali,nedužno stradali,

Zločini teški a nema krivaca.

Surovi neljudi,vešti u preljubi,

Krvavu pobedu sebi sticali,

Pogleda okrutna,duša im zloslutna,

Paklu su samom oni klicali.

Srca bolešljiva,zora podsmešljiva,

Pejzaž prohujale sreće,

Beskraja prahovi,smrti i strahovi,

I duh što na put kreće.

Nevinim kazna,odaja prazna,

U vremenu otisak žrtvi,

Ljubav je prošla,kad zla su došla,

Sad venemo,gotovo mrtvi.