Дан: 21. фебруар 2011.

Utopljene gladi-Stefan Besovic

Kraljica je rodila kceri, istog dana je umrla od sramote… Mi,njeni nerodjeni sinovi cekali smo u redu za hranu, ukrali smo kupone prethodnog dana… Kazu da je smrt tisinom isisala zivot, sa usana Bodlera,koliko samo praznih bajki… Ja znam,da je on,Dante posrnule epohe, umro od gladi,jer nije vjerovao u novac. Bude se prve price stidljivih … Настави са читањем “Utopljene gladi-Stefan Besovic”

Kraljica je rodila kceri,

istog dana je umrla od sramote…

Mi,njeni nerodjeni sinovi

cekali smo u redu za hranu,

ukrali smo kupone prethodnog dana…

Kazu da je smrt tisinom isisala zivot,

sa usana Bodlera,koliko samo praznih bajki…

Ja znam,da je on,Dante posrnule epohe,

umro od gladi,jer nije vjerovao u novac.

Bude se prve price stidljivih sjecanja,

zarobljeni u vjestackim stihovima,

nisu nam znali objasniti,

zasto nikada necemo vidjeti svjetla Pariza.

Koza sputava svu ljepotu praznine,

ispunjenu mirisom crvene boje…

Ne umijem disati,jednostavno ne mogu,

zaboravim da je to nuzno raditi,

ne bi li ostao ziv,ali ne mogu suvise boli.

Plakao bih danima,drzeci glavu u rukama,

ali bola jos uvjek nisam svjestan…

Koliko samo mrzim svoje ruke,

narusavaju sklad njene kose.

Gledao sam njene rijeci

i u prolazu dotakao svaku misao.

Vrijeme se slivalo niz naga tijela,

ostavljajuci pukotinu za sobom,

taj iskreni osmijeh…

Promrzlim prstima pleli smo vijence,

nikad odsanjanih snova,

nebo se osjecalo u plucima,

dok su stranci saputali…

Zasto smo rodjeni?

Strankinja — Marina Adamović

Pričao je dugo o crkvi, postu, o Hristu, Vitlajemu; bog je sanjivo gužvao oblake, probirao ko-zna-čiju jabučicu slasno, i pljuckao koščice na mladićevu dušu; – tu iskoči zmija pohlepnica i steže mu noge lezijom na mozgu – plakao je pružajući slepljene dlanove — kome, druže? Opakoj bolesti? Parohijan obavlja službene besede, a ti? Još uvek … Настави са читањем “Strankinja — Marina Adamović”

Pričao je dugo o crkvi,

postu,

o Hristu,

Vitlajemu;

bog je sanjivo gužvao oblake,

probirao ko-zna-čiju jabučicu

slasno,

i pljuckao koščice na mladićevu dušu;

–

tu iskoči zmija pohlepnica

i steže mu noge lezijom na mozgu

–

plakao je

pružajući slepljene dlanove —

kome, druže?

Opakoj bolesti?

Parohijan obavlja službene besede,

a ti?

Još uvek misliš -okovan si

da okaješ teške grehove i srce…

i da je Isus  raspet oživeo

da usliši naše grupne molitvice?

Mašta, druže, mašta…

Vratiću se kad izgubim sluh;

–

otpuzila sam sa zmijarnika,

od druga osta slepa nada

koja se loži na oče-iže-jesi-na nebesi…

–

moja je bezbožna idiotski manja

i tebi, druže, predsmrtno strana…