Дан: 17. фебруар 2011.

Zaleprša sova

mrak uzdrhta i najavi

— ponoć

*****

Mesec je postao stvaran

tek pred zoru

— san preminulih

*****

Prošla je kroz mene

i krenula tamo gde sam i ja pošla.

Gledam kako s mržnjom odbacuje

pristojne pozdrave;

trava joj miluje stopala,

a ona je gazi i proklinje.

Pokušavam da je prestignem

i tačno odmerim oblik njenog oka,

a onda sam se uplašila:

šta ako i mene zarazi prezirom?

Ne,

ne…

samo polako…

Dopustiću da mi njena zamršena kosa

besno pada niz ramena

i na kraju ulice

(žmureći pred tim tuđim svetom)

prihvatiću njenu glavu u svoje dlanove

i sakriti ga ispod slamnatog šešira.

A posle –

reč joj neću reći,

samo ću se vratiti istim putem,

gledati u ljude pristojnije,

zalivati travu,

pričati sa zvezdom koja nemo sjaji

i češljati razlivene uvojke do svilene zore.