Дан: 16. фебруар 2011.

Nismo zmije da krijemo noge

Laste smo u letu po dahu

Nismo kamen – lišen posrnuća

Mi živimo

Još ćemo

I bèsmo

Između depresije i suicida

posreduje sto univerzuma.

Svaki se odene u

nebeske azure,

sedne kraj mene, zapeva opelo

il’

ostane daleko, pa zagonetno ćuti.

Ipak,

onaj stoti radosno leluja

i kači dragulje golubu na krila.

Golub zablista, sleti mi pod kožu

i navre mu hiljadu pitanja sa ćube.

Otvorim usta da odgovorim

ali najezda onih sudbonosnih

okreće glavu i ne sluša nas.

Zavlada tama,

nečujni krik

i

zemlja posta

krov nad mojom nadom