Дан: 8. октобар 2009.

НА ПОНОЋНОМ НЕБУ

Често Те нађем у крилу лептира,

                      на шареној мапи изгубљеног пута.

Док прозирном свилом Твој ме поглед дира,

                     још чешће је вечност краћа од минута.

Често задрхтим док травује трава,

                    кад чудесно газиш њене меке скуте.

Под прстима Твојим још свитање спава,

                   претапајућ’ , често, поноћ у минуте.

Често Ти на веђи заспим, тешко дишем,

                  за Тобом се душа ломи, једва бива.

Тад нежности драге уздасима пишем,

                  у кобној минути, што је свему крива.

А, Ти, коме зориш, ком’си бездан,тајна,

                  кад  стопама мојим замећеш све путе?

У оку Ти звезда, треперава, сјајна,

                 на поноћном небу, баш ове минуте….

MILI MOJI STARI

Mili moji stari,samo kad se setim

tih bezbriznih dana,vreme k’o da stane.

Vaših dragih lica, pogleda, sitnica

sve u meni, tiho, za vama uzda’ne.

Nežni dodir slike,sa koje se smeše

vaše tople oči, pokraj stare česme,

vraća me  u vreme dunja, snova, lipa,

davnih ushićenja,izvorišta pesme.

Mili moji stari, čežnja da se vratim

na ognjište  ono, što toplije greje

od majčinih skuta, bezdušnih i hladnih

u danima došlim, tugu mi nasmeje.

Sad utroba hladna dva tela mi krije,

al’ znam da nadamnom brižna krila stoje.

Što duša zavoli nikad smrtno nije,

makar se i srca i udi upokoje.

Mili moji stari, ostao je zavet,

zapečaćen kovčeg uspomena, blaga,

da u njega diram uvek kad sam slaba,

skriveni u njemu, još ste moja snaga.