POVRATAK
Parče nečije utrobe
kao teret usuda
otkinulo se jednog podneva.
Ne nosi ime….
Samo smešan smisao vuče za sobom,
nejasan trag,
trag koji se oseća na zadah
te iste utrobe
iz koje se strovalilo
u ponor života….
Mesili su taj komad testa
spretne ruke
nekih drugih telesa.
Udarali su po mekoj glini
i ona se sama
vlažila sa svog izvora….
Na vetru i mrazu
sunčanih dana
okorela,
nastala je velika grumen….
Ne naslađena sobom
žedna, bezimena
nijednu kap ne ispi
sa davno presahlog zdenca….
Sada šalje pse
da je nađu i vrate nezačetu
sa mirisom čistote….
Hrana vučijem rodu
mrvi se teška grumen
nad njihovim glavama,
suva kao urna prosuta nad rekom….
Sada šalje ptice
prahom posutih krila
milionima podneva unazad
do izvora……
do kraja…..
do početka……