Дан: 13. октобар 2009.

Mraz steže… Arsenije Lalatović

Mraz steže… Mraz steže… Inje se lijepi… Okno magli u oktobarsku noć Palim cigaru. Vučem dim… Gasim… Nije za mene… Noćas mijenjam sudbinu… Neću život kao do sada… Hoću da budem slobodan… Hoću da letim. Kao Ikar… Dosta je bilo patnje… Od noćas je prezirem… Neću da budem kukavica Hoću da budem orao… Nijesam slučajno … Настави са читањем “Mraz steže… Arsenije Lalatović”

Mraz steže…

Mraz steže… Inje se lijepi…
Okno magli u oktobarsku noć
Palim cigaru. Vučem dim…
Gasim… Nije za mene…
Noćas mijenjam sudbinu…
Neću život kao do sada…
Hoću da budem slobodan…
Hoću da letim. Kao Ikar…
Dosta je bilo patnje…
Od noćas je prezirem…
Neću da budem kukavica
Hoću da budem orao…
Nijesam slučajno došao…
Ja znam… Mogu… Umijem…
Krotiti porive nemira…
Ja sam nebeski jahač
Krotim tmurne oblake…
Mraz steže… Miluje obraze…
Što je bilo – bilo je…
Hoću da pretakam poraze
Alhemiom u pobjede…
Mraz steže… Silueta…
Vidim… Ne vidim… Vidim
Mraz steže… U oktobarsku noć

NIKADA-Aleksandra Mladenović

NIKADA   Nikada ne besmo za istim stolom svaki sa svojom čašom u ruci; A, ipak, opijasmo se istim bolom, prijatelji moji, po pesmi i muci…   Sa oštrim ralom poorasmo njive obrasmo sa livada sve što zamiriše; Prokletnice, pesme i sada ste krive te kopnim pod vama sve više i više….   Nikada nam oči pogled ne sretoše … Настави са читањем “NIKADA-Aleksandra Mladenović”

NIKADA

 

Nikada ne besmo za istim stolom

svaki sa svojom čašom u ruci;

A, ipak, opijasmo se istim bolom,

prijatelji moji, po pesmi i muci…

 

Sa oštrim ralom poorasmo njive

obrasmo sa livada sve što zamiriše;

Prokletnice, pesme i sada ste krive

te kopnim pod vama sve više i više….

 

Nikada nam oči pogled ne sretoše

u rimama samo gledaše se jasno;

svi junaci u njim sada izgiboše

na bojište ovo mi stigosmo kasno…

 

K’o melem na rane, previjah te reči

zgrčena pod Lunom sa osmehom raja;

Prijatelji moji, nek’ ništa ne spreči

osećaje silne da gore bez kraja….

 

Nikada nam isti vetri lica mili

samo noć to kišna nad srcima pada;

Prijatelji moji, ma gde sada bili

       sa vama se lakše i živi i strada….

 

dragi pesnici,Vama da dar…..

 

BUĐENJE-Aleksandra Mladenović

BUĐENJE   Urča zora, ne mareći za me nemirno jutro okrznu mi rame; to svileni veo dana se prosu, pa čipke bele natopi u rosu.   Kome još sviće ovakva lepota? Čije senke prosipa ova divota? Da li još neko žubor dana sneva, da zarudi život, u tren, k’o da seva?   Bljesnu munja srca, … Настави са читањем “BUĐENJE-Aleksandra Mladenović”

BUĐENJE

 

Urča zora, ne mareći za me

nemirno jutro okrznu mi rame;

to svileni veo dana se prosu,

pa čipke bele natopi u rosu.

 

Kome još sviće ovakva lepota?

Čije senke prosipa ova divota?

Da li još neko žubor dana sneva,

da zarudi život, u tren, k’o da seva?

 

Bljesnu munja srca, ove zore rane

iz mastila neba razli na sve strane;

da povrati ono što ponoć joj uze

i šapnu mi tiho, u kragnu od  bluze:

 

“Onaj što me posla u odaje ove,

da budim te,djevo, i iz čaše nove

dam ti žive vode, okupam te njom

darove ti šalje, ispod duge dom.”

 

Ja otvorih oči, sve sam jasno čula,

pan zasvira jasno iz hiljadu frula

da su zemlja, nebo i reka duboka,

sva bogatstva sveta,u zenici oka!

I DANAS, PONEKAD – Miro Beribaka

I danas, ponekad     I danas, ponekad, začujem tatine gusle, koje je sam pravio i njega kako pjeva, o junacima i bude mi žao, što mu ikada rekoh: “Može li to malo tiše”?   I danas, ponekad, ispred nosa mi prostruji, miris domaće rakije, koju je sam pekao i čujem glas za svakom čašom: … Настави са читањем “I DANAS, PONEKAD – Miro Beribaka”

I danas, ponekad

 

 

I danas, ponekad,

začujem tatine gusle,

koje je sam pravio

i njega kako pjeva,

o junacima

i bude mi žao,

što mu ikada rekoh:

“Može li to malo tiše”?

 

I danas, ponekad,

ispred nosa mi prostruji,

miris domaće rakije,

koju je sam pekao

i čujem glas za svakom čašom:

“Bože pomozi”

i bude mi žao,

što mu ikada rekoh:

“Može li to malo manje”?

 

I danas, ponekad,

vidim ruke žuljevite

i njegova povijena leđa,

a on ni jedne da se požali,

već nazdravlja:

“Čuva Bog sretnika svog”

i bude mi žao,

što mu nikada ne rekoh:

“Tata, odmori malo”!

 

I danas, ponekad,

promakne mi pred očima,

kako ulazi u bijelu sobu

i briše suze, krijući

da ja ne vidim

i pita: “Kako si sine”

i bude mi žao,

što se malo ne pridigoh

i rekoh: “Dobro je stari”!

 

Otkako ode, ogluvi kuća,

suvi se javor, ne javlja više,

a ova ruka, što ovo piše,

vrelu suzu neće da briše…

Neka je,

za mojim je tatom…

 

(C) Miro Beribaka