Pesma starog Satira
Neodoljivoj…
Evo, skaredne pesme
koju neki moj ispisnik stari,
ni pijan, da napiše ne sme
čast staračku da ne kvari.
(…)
Ja sam neko sasvim drugi:
Satir -u životu na sve sviko-
čas Bog, a čas niko!
Odan dugi;
šumu gora, peni mora;
mesečevoj plavoj seni
i lepoj, ljupkoj, strasnoj, ženi-
tom neodoljivom, nežnom, biću
zbog kog zvezde i zore sviću.
(…)
Kada bejah malo lepši, manje luđi, nego sada,
mrzeo sam Don Žuane i Markiza de Sada;
divio se Kazanovi -osvajaču ženskih srca,
jer koju je poželeo -iskreno je i voleo.
Divio se iz sveg srca
i podvigu vojvode Dobrnjca-
kom carica vojnu pomoć hitno dade
zbog parade
u krevetu,
te Vožd kliknu u Sovjetu:
“Fala k*…i Petru Dobrnjcu!
Kojekude, najzad,
stiže pomoć u džebani,
obećana još polani…”
(…)
Mnogo puta
na kamen sam ludi stao
i, ponekad, tužan pao.
(…)
Žgoljav, smotan i ne lep
od čežnje slep,
igrao sam na vic, šalu -biser duha
i često bi iznebuha
neka nežna, ljupka, lepa
uspevala da me ščepa…
(…)
I sad -kad nisam mlad,
bukne u srcu satirski plamen
i opet stanem na ludi kamen.
I hoću i hoću i danju i noću!
(…)
Ali …
Neodoljiva kaže, u sebi i svima:
“Pih, starac! Jedva se klima,
a spopada…
Lud, čemu li se samo nada!?”
(…)
I tad-
nastaje košmar -ljubavni jad,
što boli, boli, kad se voli
bio star, ili mlad!
(…)
Sve je to ljubav, pokretačka snaga života-
divota
u srcu što kuca,
a među bedra puca.
(…)
Vraćam se svom satirskom logu
da sanjam Neodoljivu danju i noću
što je volim, što je hoću.
(…)
Eh, ala su ovi snovi slatki!
To umovi, uštogljeni, kratki
ni, slučajno, pojmiti ne mogu.
(…)
Ovo je bio epilog,
smejte se, grdite me…
I nek vas od Satira (ne)sačuva Bog!
Miljojko Milojević
