Добродошли!
Правило Ја волим кишу … Она воли сунце Ја волим море … Она воли планину Ја волим ноћ … Она воли дан Ја волим пјеsme Она воли прозу Ја волим њу … Она воли њега О зашто, зашто? Питам се … Не важи правило Физике … Супротности да се Привлаче …
Правило
Ја волим кишу …
Она воли сунце
Ја волим море …
Она воли планину
Ја волим ноћ …
Она воли дан
Ја волим пјеsme
Она воли прозу
Ја волим њу …
Она воли њега
О зашто, зашто?
Питам се …
Не важи правило
Физике …
Супротности да се
Привлаче …
ЗАУВЕК ТВОЈА Пролазе тренуци време улудо Кад сам без тебе Сазнајем да је живот чудо И чувам себе За неку стварност која ће доћи, О, ја то знам, Када ћу напокон моћи- Целу себе да дам. Можда је прекасно тек онда знати Све што се могло и што се хтело Ал први пут … Настави са читањем “Stana”
ЗАУВЕК ТВОЈА
Пролазе тренуци време улудо
Кад сам без тебе
Сазнајем да је живот чудо
И чувам себе
За неку стварност која ће доћи,
О, ја то знам,
Када ћу напокон моћи-
Целу себе да дам.
Можда је прекасно тек онда знати
Све што се могло и што се хтело
Ал први пут ћу и душу дати
Док дајем тело…
Па нек се деси…
Нек иза мене остану греси
И док се питам Љубави где си
Да ли и ти као и ја венеш од бола од неспокоја
Желим да знаш да ја бућу –
Заувек твоја!!!
Не мораш ме разумети
Не мораш ме желети јаче
Буди само ту – понекад
Када сам сама и кад ми се плаче.
I NEMIR I SPOKOJ Spopaše me noćas dva zla tiranina; prvi, veza članke sred mračnih dubina, drugi, vinu šake nebu do visina, te raspeta stojim međ’ njinih daljina… Silim te aždaje, u njinoj sam vlasti; gorki nemir cepa spokoje od slasti, sladak smiraj zna u nespokoj pasti, slatki mučitelji spasa i propasti! … Настави са читањем “I NEMIR I SPOKOJ- Aleksandra Mladenović”
I NEMIR I SPOKOJ
Spopaše me noćas dva zla tiranina;
prvi, veza članke sred mračnih dubina,
drugi, vinu šake nebu do visina,
te raspeta stojim međ’ njinih daljina…
Silim te aždaje, u njinoj sam vlasti;
gorki nemir cepa spokoje od slasti,
sladak smiraj zna u nespokoj pasti,
slatki mučitelji spasa i propasti!
Kako će da služi, pod njim’ da preživi
ova slaba duša, koga sad da krivi?
Da li spokoj nemi kojemu se divi,
il’ taj bolan nemir što joj uzdah privi?
Spopaše me noćas dva zla gospodara;
prvi vrela kob je što venama hara,
drugi, melje drob dok blaženstvo stvara;
Previše mi milovanja njinih i šamara!
Raskidana bivam čas srećom čas tugom;
u gluvoj sam noći ni s’ tamom ni s’ dugom;
Ti, dvoglava alo, začara me krugom,
što se desi meni, a ne nekom drugom?
Sa nemirom pustim osmehom se borim,
a spokoje suzom želim da sagorim;
Tiranini moji,ja vas se ne bojim,
dok međ’ dalji vaše, sad raspeta stojim…
Aleksandra Mladenović,2009.god.
Ako se ikada sretnemo Ako se ikada sretnemo, onako slučajno, u prolazu, ne govori ništa. Ćuti… Samo me zagrli jako, što jače možeš, pusti neka nam se suze pomiješaju, one će već znati, sve reći. Ako se ikada sretnemo, ne govori ništa, samo nasloni glavu, na moje grudi i poslušaj, čućeš … Настави са читањем “AKO SE IKADA SRETNEMO – Miro Beribaka”
Ako se ikada sretnemo
Ako se ikada sretnemo,
onako slučajno, u prolazu,
ne govori ništa. Ćuti…
Samo me zagrli jako,
što jače možeš, pusti
neka nam se suze pomiješaju,
one će već znati, sve reći.
Ako se ikada sretnemo,
ne govori ništa,
samo nasloni glavu,
na moje grudi i poslušaj,
čućeš iz dubine srce moje,
što bije ti ime, sve ove godine,
a ti samo ćuti,
ne spominji laži, zbog kojih…
Neka im je na dušu.
Ako se ikada sretnemo
i isplačemo, ne govori ništa.
Poljubi me jednom, kratko
i idi bez riječi,
nemoj ni mahnuti,
samo se jednom na me osvrni,
pa pogni glavu i ubrzaj korak,
kao onda,
kada sam te poslednji put,
dopratio do kuće.
(C) Miro Beribaka