О синџиру бакрач виси, зарђао од времена,
на огњишту угашеном, стоји кука поломљена.
Поред пећи некад давно, једна бака драга, мила,
ту је она хлеба пекла, док је горке сузе лила.
Из бунара пуни ведра, па у бокал воду точи.
Уздаси јој пуне недра, а кецељом брише очи.
Руке старе, задрхтале, нејака су њена плећа.
Ноге су је већ издале, а бол срца све је већа!
Једног јутра очи њене заувек се затворише.
Било је то у пролеће, падале су мајске кише.
Остале су раширене, смежуране њене руке.
Носио је ветар силни, болне крике и јауке,
што су дуго одзвањали у собици крај камина…
А ујутро остала је само пустош и тишина.
Rođena 1969.godine u Leskovcu, gde trenutno živi i radi. Završila je Tehnološki fakultet u Leskovcu, ali vrlo malo je radila u struci. Poezija je njena velika ljubav bila i ostala. Nakon završetka fakulteta udala se i posvetila porodici. U tom periodu prestaje sa pisanjem. Nakon 20 i više godina vraća se poeziji sa još većim žarom i do današnjeg dana ne prestaje da piše. Osim ljubavne poezije piše rodoljubive, misaone, satirične pesme i priče na književnom jeziku, kao i na dijalektu (prizrensko - timočkom). Do sada je objavila tri zbirke poezije,a u pripremi je
četvrta. Učestvovala je u mnogim Antologijama i zbornicima gde su njene pesme objavljene. Više puta je nagrađivana na raznim pesničkim konkursima i susretima.
Види све чланке од Vesna Stojković
