Створена си за грех,
свака твоја кретња,
а осмех тек;
рођена да уживаш,
да се дајеш, уздахе отимаш,
топиш се и течеш.
Једном ми рече:
– Не заборави ме!
Не заборави!
А како бих могао,
тако ми Бог помогао,
а није, рукама лице кријем;
снијем њене очи, чујем јој глас,
хајде дођи, није касно за нас.
У бунилу између јаве и сна,
не знам где сам то ја,
тражим се, јурим,
од сенки бежим,
бесан на судбину режим.
Ослушкујем, осврћем се,
опет чујем ти глас:
-Пружи ми руке,
време ради за нас!
(Прочитано: 87 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.303.616 пута)