Proleće je počelo uz forziciju
I bele rade, naizgled obične,
Oko nas žute, bele, lako-zelene,
Lagano ljubavno mirisno lepe,
Posvuda nove ljubavi oko mene.
Čekam te željno, daleko od sivila
Ovog svakodnevnog što guši i truje,
I dušu nam pritiska, sve to znaš mila;
Zato sam tajno sagradio tajnu,
Ležaj na zemlji livade travne
I nebom kao najboljom pokrivkom.
Mesto ti znaš, tamo daleko sanjamo,
Što dalje i dalje od zlobe ljudske,
Od polusveta blatom mazanih lica,
Od onih što kreče, k’o terane guske.
Čekao sam te, nisi mi došla,
Proverom saznao, nisu te ukrali,
Pa dalje ne znam, možda si bolna,
I tugom ti tuži duša nevoljna.
Veze i dalje u kvaru, nema ni pošte
Da meni javiš, šta duša ti ište,
Da znam o tebi sva događanja…
Sutra sam opet na istom mestu
I uporno čekam taj san na javi,
Tebe ja čekam, molim i nadam,
Al’ opet na kraju nekako znam,
Da ovih dana, ovog proleća,
Doći ćeš meni na ono mesto,
Na tajnu livadu svih naših snova,
Na ležaj od onog prirodnog zova,
Na ležaj nas.
Čekao sam te
I opet će tako biti,
Ljubavi moja,
Čekaću ja.
Sjaj prvog zraka sunca iscrtava ti lice,
podiže ti krajeve usana, otvara te,
kao što cvetu otvara latice.
Već naćuljene, plavičaste trube ladoleža
osluškuju tišinu biserne zore.
Ćutimo.
Uspavana čula budi koketni miris jutarnje kafe,
a ja mislima listam slojeve nezaborava.
Složilo je vreme zajedno i radosti i tuge,
neprospavane noći i najlepše snove,
reči, koje duboko prodiru,
i kad pogode da zaboli, i kad nežno dodirnu.
Isplelo je sva osećanja u mreže finog tkanja,
i znam da sada ne trebaju reči, dovoljna su ćutanja.
I ćutimo.
Sasvim obasjanu, dodajem te u nezaborav.
Prekerivam lepotom nestvarnom
istinu prožetu, upletenu:
da si ptica ranjenih krila,
što odlazi kad rane zarastu.
A ja ću, po mojima, pamtiti
sve što si sa mnom delila.
Pamtiću i ovu tišinu.
Ponesi osmeh sa lica mog,
neka ti bude amajlija,
i prstohvat praha čarobnog,
u meni što si stvorila.
Pođi, jedrima punim vere,
noćima vedrim,
tragom zvezdanim,
do novog kontinenta,
i na njega zakorači.
Udahni mirise začina retkih.
Prođi stazama željenim,
kroz dimenzije sve.
Umij se bistrom vodom
sa izvora nedirnutih.
Pusti da ti vetar lice osuši,
saslušaj mudrosti što ih nosi.
I nestani na trenutak, samo,
tamo gde se sve sažima,
gde se mire misli i osećanja.
Pospi malo praha čarobnog,
vrati se dugom što će nastati.
Pogledj me, osmehni se,
položi dlan na moj pruženi,
preklopi moju, svojom linijom života,
bez reči, u tišini.
Ponekad su suvišne.
Sa vrha kradenog najdivnog tornja,
onog od svih naših ljudskih imanja,
lažljivi silnici zmijskoga lika
viču i prete i otrov sipaju
na zatočenike nepravo krive,
a ulaz im prozorska okna stanova
umesto vrata što nam prikovana.
Od blagih i dobrih ljutite stvaraju,
zatočenike još jače stišću,
reč su uzeli, ukrali pšenicu,
i sve hoće natrag, sve vode dole,
ad im je želja, ne izbavljenje,
i ulice puste i pusti dani,
crnje još noći, njima na radost;
uz silu silnici slobodu guše,
mostove ruše, ustave buše,
pa poplavom prete i mladom i starom.
E, neće moći, jer istinu imam,
meni nećete mostove krasti,
granične oznake napamet znam,
a povratna karta samo što nije,
jer proleće ovo njoj moram da dam.
Za milu moju mi putevi stoje,
iz čet’ri zida u radost što znam,
uskoro, opet, isto k’o nekad,
na put iz mraka ja slobodan hodam.
Najpre su srušili moje visine,
kulu lepote one, sasvim na vrhu brda,
da ne vidim bliske daljine naše,
da postanem rob i poput maškare, lude,
besciljno lutam i čekam da nečekam,
da milost nam daju i osvetle pute
one što vode tebi u lepote naše;
čekam da nečekam više, veoma se nadam
da zla ovog ne bude ni večno da traje,
da sreću opet, ponovo, napokon,
nama radosno daje.
I svašta smislili dalje ovoj napaćenoj duši,
sve zatvore svuda okolo srećom napunili
a zlo, pakost, mržnju, u javu pustili,
pa se nasladjuju kako to robovi ćute
i trpe u beznadju, tumaraju u boli
ulicama novim koje su naše nekada bile.
A ja sam pobeg’o u ravne okolne,
i tamo gradim najvišu kulu,
na najvišem bregu ravne ravnice,
tebe da vidim ponovo blisku,
da budemo sasvim i tamo i ovde,
da daljine nemaju nikakvog smisla
za neke voljene i neke sa srcem
i neke van zlobe i jada i roblja,
sa tobom mila čarobnice moja,
sa tobom uvek i kao i nekada,
miran i srećan,
sa tobom ja.
I šta više hoće od tebe i mene,
dosta su prepreka već postavili,
neljudi bez lica i glasa bez govora,
granice brane kao od Tatara
i ne haju za ljubav, o njoj i ne znaju,
ružnoće i gluposti javno postavili;
ali smo nadalje pametni i naši,
za dobro znamo, za ljubav znamo,
i nikom te sreće naše ne damo.
Neka ruše, bezlični ljudi, umova zlih,
glupaci pravi, ja ipak gradim,
i kulu moju opet da imam,
da tebe gledam i tebe snivam
i čekam sunce u ovom mraku
opet da dodje sjaj u bedaku
kao i uvek, kao i juče,
i svaki put tako,
mila moja.
Када се вода Великог потопа
поново на границе обала повукла,
из непробојног стакленог оклопа
у пени бујајуће воде тока
Љубав се тихо на копно извукла,
чекајући без одређеног рока,
огртач невидљивости навукла.
Као изгубљена пандорина кутија,
да буде отворена, пуштена на слободу,
јер не воли љубав заточеништво,
зато и напусти узбуркану воду.
Многи су се у љубави утопили,
не знајући вешто да пливају.
Многи се и у њеној ватри истопили
у покушају уљем да заливају.
Ни ја не знадох у тој бујуци пливати,
не умех контролисати дозу.
Можда сам требао нека осећања скривати,
као у овим стиховима прозу.
Али прорадио је срца охлађени мотор
и у мени тад све беше складно,
она била је мој најбољи доктор,
поред ње горех и кад ми је хладно.
Њени нежни додири давали су снагу,
њен заљубљен поглед што у мом се губи.
Заволех њену искреност преда мном нагу,
Те необуздане уздисаје када ме љуби.
Прошле су године, испариле у магли.
Више нас нигде није било.
Наши потези беху сувише нагли,
она напусти моје пољуљано крило.
Годинама рањен, ја остадох смрвљен,
скривајући страдање, од свих заборављен.
Она остави само дрхтави додир,
пробијен панцир, нарушен мир,
само шапат ледених збогом,
слатки мирис нежне коже…
ја беше њом опијен као дрогом,
смрскане пузле не могу да се сложе.
У петљи времена осуђен да лутам,
проклетство већ прихватих за дар.
После потопа остадох да плутам,
тражећи нови исправан радар.
…
Једном ћеш се сетити мене,
кад досаде лутања и пороци вечити.
Зајецаће душа као лептир у ватри
и ништа жал не може излечити.
Сетићеш ме се једном опет
у тмурној зори без иједног звука,
у слеђеним кишним сузама на прозору,
у откуцајима срца, душевних мука.
Једном ћеш се сетити мене.
Мраз ће прострујати леђима
и лето ће у трену постати зима.
У тој оловној, пепелној измаглици,
пожелећеш да опет нас има.
Сетићеш ме се једном опет,
кад распадну се маште к’о кристал бездушни
и сваког тренутка болеће све више,
тражење по памћењу избледеле нежности.
Једном ћеш се сетити мене
у језивој тишини неподношљивој,
кад досаде игре, лутања, наступи страх.
Хтећеш да удахнеш дубоко…
Али у том тренутку… изгубићеш дах.
Сакрила се муза моја, надахнућа више немам, појави се строфа која, ал’ онда опет почнем да дремам. Сетим се те пролећне ноћи кад смо лежали заједно на крову, надах се ноћ та неће проћи, осећања почеше да навиру и зову. Бајковито је и чаробно било чак и небо без расутих звезда, она … Настави са читањем “Остаци надахнућа – Петар Савић”
Треба ми љубав ! Без ње више издржати не могу. Не тражим чуда, само руку да не паднем с ногу. О љубави где си ? Колико још да чекам те ја ? Све тежи су моји греси. Дођи, подигни ме са дна. Без љубави живот је рутина, џабе и новац и … Настави са читањем “Где ли је љубав ? – Петар Савић”
Нисам срећан, не ! За љубављу ја трагам ! Можда зато и љубим жене све, јер нема оне једне којој се надам. У мени је пустош, велика црна рупа, живот без ритма јер срце је престало да лупа. Где је моја половина ? У ком се кутку скрива ? Где је … Настави са читањем “Где је моја половина ? – Петар Савић”
