Teodora Toda Matić-Medić&PoezijaSRB – Poklon za Svetski dan poezije

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу за Светски дан поезије Вам поклања Часопис за поезију – ПоезијаСРБ. У часопису је и песма Теодоре Тоде Матић-Медић ВЕНЧАЊЕ МОЈИХ СЛОВА који можете прочитати у наставку… Прва промоција часописа заказана је за 28.03.2014. године у Белој сали КЦК у Крушевцу у 19:00. Часопис можете беслатно … Настави са читањем “Teodora Toda Matić-Medić&PoezijaSRB – Poklon za Svetski dan poezije”

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу за Светски дан поезије Вам поклања Часопис за поезију – ПоезијаСРБ. У часопису је и песма Теодоре Тоде Матић-Медић ВЕНЧАЊЕ МОЈИХ СЛОВА који можете прочитати у наставку… Прва промоција часописа заказана је за 28.03.2014. године у Белој сали КЦК у Крушевцу у 19:00. Часопис можете беслатно преузети у пдф-у на официјелном сајту Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.


 

ВЕНЧАЊЕ МОЈИХ СЛОВА

Не знам да ли сам још увек жива,

Или сам у праху песме расуте?

Тихо дишем и сањам венчање мојих слова…

Стадоше пред олтар обучени у рухо симбола

Под шифром вечност!

О, каква радост преплави моју душу.

Уз топли загрљај песама и соната

Осећам да кружим Глобусом света…

Полако устајем из кревета,

Расањујем несаницу,

И сакупљам све омиљене песнике

Да заједно поделимо радост

Венчања мојих слова.

© Теодора Тода Матић-Медић,

Сиднеј – Аустралија

ИДЕАЛИ

И Д Е А Л И Нема ни Сунца ни таме, Густа је магла пала А мене мисли маме У царство идеала. Идеали, моји идеали! Најлепше песме о њој. Због ње су многи пали, Ево и ја идем у бој. Ако погинем тамо, Не стишајте песме пој, Ставите каранфил само Крај узглавља на гроб мој. … Настави са читањем “ИДЕАЛИ”

И Д Е А Л И

Нема ни Сунца ни таме,
Густа је магла пала
А мене мисли маме
У царство идеала.

Идеали, моји идеали!
Најлепше песме о њој.
Због ње су многи пали,
Ево и ја идем у бој.

Ако погинем тамо,
Не стишајте песме пој,
Ставите каранфил само
Крај узглавља на гроб мој.

На спомен плочи нек` пише
Песма, волео сам стих:
„Био је и нема га више
А живео је попут свих.

Издржао часно у боју
И живети је био рад,
Љубио је земљу своју
И умро поштен и млад“.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

Nemir u noći – Nenad Đekić

Kad noćna tama proguta dan, Kad je sve mirno, spokojno, tiše, Kad je sve suvo, a nebo vedro, Iz jednog oka tada liju kiše.   Dok slavuj peva noćnu sonatu, A prolećno cveće cveta i miriše, Iz grudi se jednih bolan uzdah ote; Ko li to noćas tako teško diše?   Nije lako toj bolnoj … Настави са читањем “Nemir u noći – Nenad Đekić”

Kad noćna tama proguta dan,

Kad je sve mirno, spokojno, tiše,

Kad je sve suvo, a nebo vedro,

Iz jednog oka tada liju kiše.

 

Dok slavuj peva noćnu sonatu,

A prolećno cveće cveta i miriše,

Iz grudi se jednih bolan uzdah ote;

Ko li to noćas tako teško diše?

 

Nije lako toj bolnoj duši,

U sebi misli dok grli ga tama,

Gde je ona,kome ruke pruža,

Da li je s’nekim ili je još uvek sama.

 

Valjda će spokoj jednom da dođe,

kad zraci jutra odnesu nemir,

ili kad hladan u zemlju legne,

a duša prazna se vine u svemir.

 

ОНА ЈЕ НЕПОБЕЂЕНА…. – Миладиновић Сандра

ОНА ЈЕ НЕПОБЕЂЕНА…. Мирис њен од рођења памтим, ветрови јој узалуд кидали латице, изнова све гушћа је лепша цветала, звезде са неба њој су другарице…. Трње јој је тврђава што спремно брани убоге и тужне, на смрт преплашене, али ипак реке венама им теку ломе зло и уздижу се у непобеђене…. © Миладиновић Сандра

slika (2)

ОНА ЈЕ НЕПОБЕЂЕНА….

Мирис њен од рођења памтим,
ветрови јој узалуд кидали латице,
изнова све гушћа је лепша цветала,
звезде са неба њој су другарице….
Трње јој је тврђава што спремно брани
убоге и тужне, на смрт преплашене,
али ипак реке венама им теку
ломе зло и уздижу се у непобеђене….

© Миладиновић Сандра

ŠEST LJUDI ISPRED OPTIKE STOJI

Ulica Nika Miljanića, zgrade Vračara, Davno tu Optika bješe, možda prije trideset ljeta, Ostade samo ime da se vuče kao sjeta… Na trotoaru ispred i stepeništu, vječito postava stara… Počeli  su tu da stoje sa petnaest  i manje,  a već  im je prošla pedeseta, Šest ljudi ispred Optike stoji… Dal svoje dane il dane grada … Настави са читањем “ŠEST LJUDI ISPRED OPTIKE STOJI”

Ulica Nika Miljanića, zgrade Vračara,

Davno tu Optika bješe, možda prije trideset ljeta,

Ostade samo ime da se vuče kao sjeta…

Na trotoaru ispred i stepeništu, vječito postava stara…

Počeli  su tu da stoje sa petnaest  i manje,  a već  im je prošla pedeseta,

Šest ljudi ispred Optike stoji…

Dal svoje dane il dane grada broji,

Za kibicovanje pogodno  mjesto, djelić  prometnog trotoara,

Generacije gradskih djevojaka  prođoše, mnoge simpatije bjehu i odoše…

Nerazdvojna osta družina stara,

Svakodnevno sa bocom piva, il ruku u rukavima,

Po svim godišnjim dobima , žegama i vjetrinama, vječito pričajući…sa istim žarom…

O svemu budućem, sadašnjem i starom,

Šest ljudi ispred Optike stoji…

Svoje dane il dane grada broji,

Vremena se izmijeniše mnoga,  što poznavahu il  ne poznavahu boga…

Velike politike i državne zajednice mnoge,

A njih ne zabolješe noge…

Grad se olinjao,  počeo da propada… a i oni da sijede,

Ništa ih pomjeriti  ne može,  ni blagostanja, a čini se, ni  bijede…

Šest ljudi ispred Optike stoji…

Sive dane il rane grada broji,

Ispričali  su u stajanju,  zbilje, pa nadanja  i  snove,

Prebirajući  sjećanja i kujući  planove…

Nove,

Na papiru, bili bi to romani …

Još uvjek skupa a sve više sami,

Idu dani…

Šest ljudi stojički ispred Optike stoji,

Čini se,  ničeg se,  pa ni prolaznosti, ne boji.

 

 

 

 

Ljubav ne boli – Nevenka Alispahic

Pricali su, pricali i dugo i cesto i vracali se uvijek s kraja na pocetak bez kraja, uvijek na isto mjesto. Pricali su ocima, usnama prstima a i onim dugim najduzim udaljenim cutnjama. Pricaju i sad, u nepricanju svom i svako na svojoj strani sluti ono drugo o cemu cuti. Negdje se cuje poznate pjesme … Настави са читањем “Ljubav ne boli – Nevenka Alispahic”

Pricali su,
pricali i dugo i cesto
i vracali se uvijek s kraja
na pocetak bez kraja,
uvijek na isto mjesto.

Pricali su ocima,
usnama
prstima
a i onim dugim
najduzim
udaljenim cutnjama.

Pricaju i sad,
u nepricanju svom
i svako na svojoj strani sluti
ono drugo o cemu cuti.

Negdje se cuje
poznate pjesme zvuk
i nocne tisine huk
prozeto njegovim
“volim te”
kao eho odgovara njeno
“bolis me”.

Mijesa se i bori
nijemi nocni cas
dva glasa
se susrecu 
i medjusobno nadmecu
duse se bore 
nemocne da prebole.

I cuje ona sasvim jasno
njegovo cutanje glasno
ni jedno ni drugo
nema tu moc
da zadrzi srce ludo
da ne luta kroz noc.

U lutanjima svojim
na istoj se Zvijezdi srecu
i tu pricaju do jutra
obecavajuci jedno drugom
da nece doci sutra.

Noc ceznjom treperi
zrak ispunjava
necujan sapat
jednog upornog
“…volim te…”
i jednog tvrdoglavog
“…bolis me…
a ljubav ne boli,
ne, ne boli kada se voli…”

Gubi se sapat
u znanim daljinama
gusto tkanje noci
postaje prozeto
neznanim blizanama
s jedne Zvijezde 
zrno je praha palo
i na horizontu
ispisalo;

“Ljubav ne boli,
Ljubalju se lijeci
Ljubav je melem 
s puno zagrljaja
i malo rijeci,
Ljubavlju se osmjeh pise
i svaka suza brise.”

Zrno sjećanja na kantaru vremena

  Ako staviš na kantar vremena zrno…samo zrno sjećanja, kazaljke sata zastaju na tasu sjećanja gram dadaju.   I uvijek će kantar vremena da ukrade gram od sjećanja na tasu Sudbine, samo, Ljubav nepobitno dobija.  

ROSE-9-1

 

Ako staviš na kantar vremena

zrno…samo zrno sjećanja,

kazaljke sata zastaju

na tasu sjećanja gram dadaju.

 

I uvijek će kantar vremena

da ukrade gram od sjećanja

na tasu Sudbine, samo,

Ljubav nepobitno dobija.

 

СЛИКАРКА ХЕЛЕНА – Миладиновић Сандра

СЛИКАРКА ХЕЛЕНА Домогла се Хелена фотоапарата, остао је тати на столу крај сата, тихо је ишчезла у пролећни дан, и напољу усликала мрављи рођендан… А мрави су весели играли ко луди, носили су дарове као да су људи… Један јој измилео из траве на ногу, а она је усликала чак и ову згоду… Онда се … Настави са читањем “СЛИКАРКА ХЕЛЕНА – Миладиновић Сандра”

helena

СЛИКАРКА ХЕЛЕНА

Домогла се Хелена
фотоапарата,
остао је тати на столу крај сата,
тихо је ишчезла у пролећни дан,
и напољу усликала
мрављи рођендан…
А мрави су весели играли ко луди,
носили су дарове као да су људи…
Један јој измилео из траве на ногу,
а она је усликала чак и ову згоду…
Онда се још тише у кућу вратила
све на место ставила
па певала сатима….
Чудила се мама шта јој се то збило…
а, тата је успут слике урадио…
Донео је кући слатке успомене,
слике зооврта, паркова и јела,
Хелена је свуда сваку украсила,
али оне са мравима њих су запрепастиле…
Мудрица се загледала у врхове стопала,
прстом косу вртела румена ко ружа
тиша него иначе и помало тужна…
“Зар су ремек дела њима тако смешна?!”,
питала се она већ сузна и бесна….
Тата јој је први пришао насмејан,
а мама озбиљнија но икада пре
тренутком затечена рече речи те:
“Наша надо велика и драги анћеле
зар су икад сумњала у наше намере?!”
И дубоко загледана у невине очи,
а оне као купине још црње од ноћи,
чекале су само када ће ово проћи,
када ће бити велика и све сама моћи!
Припила се јецајући мајци тад на груди,
и тако је заспала, верујте ми људи…!!!!
Сутрадан је добила блок и кичице
сликала је поваздан чари улице,
птице како лете, лептире и куће,
Жућка како спава и погаче вруће…

© Миладиновић Сандра

ДИНА БАЛЕРИНА – Mиладиновић Сандра

ДИНА БАЛЕРИНА Гле слоница лепа Дина постала би балерина почела је да се врти и умало посрнути… Спасио је злобног смеха верни друг из њеног крда пре пада је пред њу стао и њену част сачувао… Али њене слонске сузе одале су тешке патње прочуло се свуд по степи да су Дини ноге кратке… Уз … Настави са читањем “ДИНА БАЛЕРИНА – Mиладиновић Сандра”

ДИНА БАЛЕРИНА

Гле слоница лепа Дина
постала би балерина
почела је да се врти
и умало посрнути…
Спасио је злобног смеха
верни друг из њеног крда
пре пада је пред њу стао
и њену част сачувао…
Али њене слонске сузе
одале су тешке патње
прочуло се свуд по степи
да су Дини ноге кратке…
Уз то баш ни витка није
уши је и сурла муче
па је зато одлучила да
је виртоузи уче…
До Париза авионом
целу класу заузела
са њом беху и лавица
тиха зебра и једна газела…
Сањала је она Лувр
премијере, позоришта,
али су ух искрцали у
зооврт сред зверишта…
Сада Дина балерина
без крда и верног друга
слободу је одбацила
али постала је мудра…
Ту је тугу савладала,
чуварима мила била
и недељом стајала је
крај великог рингишпила…

© Миладиновић Сандра

Pediculosis pubis

Срели смо се у улици црвених фењера. Она је ишла за послом а ја сам тражио љубав. У ствари, данас ни сам не знам да ли је сусрет био случајан или ме судбина навела на њу док је под лампионом чекала трећу смену. Ту, на углу она, нашминкана до бола са штиклама од осам центиметара … Настави са читањем “Pediculosis pubis”

Срели смо се
у улици црвених фењера.
Она је ишла за послом
а ја сам тражио љубав.
У ствари,
данас ни сам не знам
да ли је сусрет био случајан
или ме судбина навела на њу
док је под лампионом
чекала трећу смену.
Ту, на углу
она, нашминкана до бола
са штиклама од осам центиметара
на ципелама већим два броја
погледом ме призвала себи.
Пришао сам
гледајући је право у очи.
Само педесет, за тебе, рекла је, лепи.
Остало може уз договор
и неку добру цену
јер љубав, кошта, али и вреди.
Нема тих пара, рекох
и очаран кренух за њом
до полумрака мемљиве собе
у којој су се мешали мириси
мушког зноја и индијских штапића
Руком ме увела у суштину
А онда куковима
појаснила да се све врти у круг
и да је живот као и љубав
пун успона и падова,
Час си горе час си доле.
Баш као свака љубав
и ова је трајала кратко
а након ње
остаде бол, свраб и патња.
Срели смо се
у улици црвених фењера.
Она је чекала смену
а ја…
од ње сам купио љубав
и на поклон добио pediculosis pubis.