Мирис њен од рођења памтим,
ветрови јој узалуд кидали латице,
изнова све гушћа је лепша цветала,
звезде са неба њој су другарице….
Трње јој је тврђава што спремно брани
убоге и тужне, на смрт преплашене,
али ипак реке венама им теку
ломе зло и уздижу се у непобеђене….
