Nemir u noći – Nenad Đekić

Kad noćna tama proguta dan,

Kad je sve mirno, spokojno, tiše,

Kad je sve suvo, a nebo vedro,

Iz jednog oka tada liju kiše.

Dok slavuj peva noćnu sonatu,

A prolećno cveće cveta i miriše,

Iz grudi se jednih bolan uzdah ote;

Ko li to noćas tako teško diše?

Nije lako toj bolnoj duši,

U sebi misli dok grli ga tama,

Gde je ona,kome ruke pruža,

Da li je s’nekim ili je još uvek sama.

Valjda će spokoj jednom da dođe,

kad zraci jutra odnesu nemir,

ili kad hladan u zemlju legne,

a duša prazna se vine u svemir.