Добродошли!
Kad shvatiš neshvatljivo I dokučiš nedokučivo Ko će te spasiti od sebe? Dok nem toneš u reči odbegle. Žižak svetla proguta tama Pobeda je poraz.Ko ume da misli? Ko će te spasiti od sebe? Dok zasužnjena misao ti vanvremeno zebe. Kroz prizmu posmatrano stvarno Horizont u H pretvara Ko će te spasiti od sebe? Dok … Настави са читањем “***Radenko Nastić”
Kad shvatiš neshvatljivo
I dokučiš nedokučivo
Ko će te spasiti od sebe?
Dok nem toneš u reči odbegle.
Žižak svetla proguta tama
Pobeda je poraz.Ko ume da misli?
Ko će te spasiti od sebe?
Dok zasužnjena misao ti vanvremeno zebe.
Kroz prizmu posmatrano stvarno
Horizont u H pretvara
Ko će te spasiti od sebe?
Dok nem toneš u reči odbegle.
Mislio je nešto, mislio da misli, misli su mu punile šupljine, praznine godine. Nikad nije pričao o tome. A i šta bi? Misli su mu tekle, obijale kamenje, vraćala se u dubine i,i,i ako bi mu ma šta izašlo iz grla, palo bi u vrtlog ili bi ga talas pljusnuo u pogled. Roman koji pišem, … Настави са читањем “PESMA O ROMANU — Marina Adamović”
Mislio je nešto,
mislio da misli,
misli su mu punile
šupljine,
praznine
godine.
Nikad nije pričao o tome.
A i šta bi?
Misli su mu tekle,
obijale kamenje,
vraćala se u
dubine
i,i,i
ako bi mu ma šta izašlo iz grla,
palo bi u vrtlog
ili bi ga talas
pljusnuo u pogled.
Roman koji pišem,
ne znam više gde je!
Tako je uzbudljiv,
tako fantastičan
da je samog sebe
listao,
pa
pobegô.
Kada svane
neću se ni buditi.
Šta ako roman dođe
i
reši da mi otkrije
kako sam ja,
a ne on,
tema?
O!
Vraćam se čitkim pesmama o smrti,
Broti.
Još govori Gospod:što se poniješe kćeri Sionske Knjiga proroka Isaije (3,16) Podne je bilo.U Lepoti gorda Vetrova je kći ukrasila lice I suzu je htela hitnuti visoko I zvezde da trone otmenost krivice. Gore!-U dubinu plavu Paučina tako u podnevnu jaru Hitne dragulj sjaja Tako ptica krilom-krikom u požaru. Jezero je bilo. Uglačanog stakla osmehnutost-kob … Настави са читањем “*** Radenko Nastić”
Još govori Gospod:što se
poniješe kćeri Sionske
Knjiga proroka Isaije (3,16)
Podne je bilo.U Lepoti gorda
Vetrova je kći ukrasila lice
I suzu je htela hitnuti visoko
I zvezde da trone otmenost krivice.
Gore!-U dubinu plavu
Paučina tako u podnevnu jaru
Hitne dragulj sjaja
Tako ptica krilom-krikom u požaru.
Jezero je bilo.
Uglačanog stakla osmehnutost-kob
I mnoštva što hita rola-likovanje
I Semiramidin “jedan dan”.
Prolazimo polako, ali sigurno. Prolazeci svadjamo se i pljujemo, prolazeci vredjamo se i mrzimo… Ni ne shvatamo da prolazimo. Nemamo vremena za svadje, nemamo vremena za vredjanje, ni za spletke, ocaj, beznadje. Ostalo je jos malo vremena za ljubav, prastanje, kajanje… Jos malo vremena za bolje stremenje.
Prolazimo polako, ali sigurno.
Prolazeci svadjamo se i pljujemo,
prolazeci vredjamo se i mrzimo…
Ni ne shvatamo da prolazimo.
Nemamo vremena za svadje,
nemamo vremena za vredjanje,
ni za spletke, ocaj, beznadje.
Ostalo je jos malo vremena
za ljubav, prastanje, kajanje…
Jos malo vremena za bolje stremenje.
Nije bila od onih što plaču, nije se smejala ali su niz nju lile kapi i sjala lepota vedroga neba. Danju se klanjala, noću je lečila dok nije mirno pala na zemlju uvela zgužvana latica nevena
Nije bila od onih što plaču,
nije se smejala
ali su niz nju lile kapi i
sjala lepota vedroga neba.
Danju se klanjala, noću je lečila
dok nije mirno pala na zemlju
uvela
zgužvana
latica
nevena
TAJNA NA USNAMA Nikada zavoleti neću moći nekog ko nema u očima dušu veliku kao samo nebo nad nama…. Ostaću sama, a ne bih htela, ostaću sama !? Nikada pripasti neću nekome neobevezno što leti od dana do dana, ko nije upoznao čari sanjarenja… Ostaću sama, a ne bih htela, ostaću sama!? Nikada pevati ne … Настави са читањем “TAJNA NA USNAMA – Miladinović Sandra”
TAJNA NA USNAMA
Nikada zavoleti neću moći nekog
ko nema u očima dušu veliku
kao samo nebo nad nama….
Ostaću sama, a ne bih htela, ostaću sama !?
Nikada pripasti neću nekome
neobevezno što leti od dana do dana,
ko nije upoznao čari sanjarenja…
Ostaću sama, a ne bih htela, ostaću sama!?
Nikada pevati ne mogu nikome
kome srce zveči poput dukata
ko ne zna pravu lepotu uzdaha ni dodira….
Ostaću sama, a ne bih htela, ni jednog sata!
Srce koje voli izgara od čežnje
ono i nemo stihove zbori dok ljubi….
Taj što nema tajnu na svojim usnama,
ne zna ni da uspava ni da probudi….
© Miladinović Sandra
Žena stavlja veš na žicu- trenerice, majicu, duksericu, džins. Pratim kako suvo rublje opet odnosi na pranje, kači ga i suši, misleći na igru sina raspetog o oblak iznad minskog polja.
Žena stavlja veš na žicu-
trenerice,
majicu,
duksericu,
džins.
Pratim kako
suvo rublje
opet odnosi na
pranje,
kači ga
i suši,
misleći na igru
sina
raspetog o oblak
iznad minskog
polja.
1. заљуљана у капи колевка светлости гле, у глуво доба очнога вида вододелницом каса тмине срцоломац 2. слепим ливадама обли хоризонта покушај заденут 3. прогори платно двојином усахле бродарице звоним пребирајући дланове да згрејем дашчицама привежем у ветрове нарамке
1.
заљуљана у капи
колевка светлости
гле,
у глуво доба
очнога вида
вододелницом каса
тмине срцоломац
2.
слепим
ливадама обли
хоризонта покушај
заденут
3.
прогори платно двојином
усахле бродарице звоним
пребирајући
дланове да згрејем
дашчицама привежем
у ветрове нарамке
ШТА ЈЕ СРЕЋА? За мене је срећа случајни сусрет ил’ роса са листа када ми падне за врат смех из далека што се чује или онај трен јутра када зазвони сат… За мене је срећа киша у сред лета, на мој длан пчела када слети, или када песма оде у етар а, не знаш да … Настави са читањем “ШТА ЈЕ СРЕЋА? – Mиладиновић Сандра”
ШТА ЈЕ СРЕЋА?
За мене је срећа случајни сусрет
ил’ роса са листа када ми падне за врат
смех из далека што се чује
или онај трен јутра када зазвони сат…
За мене је срећа киша у сред лета,
на мој длан пчела када слети,
или када песма оде у етар
а, не знаш да је посвећена баш теби…
За мене је срећа плес на тргу,
када слушам дах земље небом прекривена,
или када се растанемо на старом мосту,
а знам ту ћу сутра бити загрљена!
(с) Миладиновић Сандра
ПРОЛЕЋНА ЈУТРА Осети ме песмо мога даха, намигни ми ти пролећни ветру, насмеј ми се макар из ината, залелујај своју пируету… Ову сузу из ока што пада, ти обриши као лањски снег, а ту маглу што ми поглед мути, нек однесе развигорац снен… Јутрос сам се опекла о жељу, босонога да прошетам сама, у мени … Настави са читањем “ПРОЛЕЋНА ЈУТРА – Mиладиновић Сандра”
ПРОЛЕЋНА ЈУТРА
Осети ме песмо мога даха,
намигни ми ти пролећни ветру,
насмеј ми се макар из ината,
залелујај своју пируету…
Ову сузу из ока што пада,
ти обриши као лањски снег,
а ту маглу што ми поглед мути,
нек однесе развигорац снен…
Јутрос сам се опекла о жељу,
босонога да прошетам сама,
у мени су реке пожуриле,
стреме ушћу сад низ поља равна….
А тајне се мигоље и вире,
одбацују ланце и катанце,
и усне ми неме уздрхташе,
ко’ да журе негде хитрим вранцем….
Знам брзина неда покајање,
поткраду се многе болне ране,
зато жељу повијам ко’ чедо,
јер пролеће тек ће да нам гране….
© Mиладиновић Сандра