www.poezija.rs

Tvrd sam na suzi ko niko moj

Sam sebi sam ko pas

Ne plačem ni kad sve u meni jauče

Samo se zakamenim

I škripi  mi u prsima ko nepodmazana vrata

Da ne osujem u sebi puko bi

Kad zaigra od muke meso na kostima

Ili od radosti kad mi se nadunu prsa

Pa pucaju ko šav na tesnoj košulji

A ja nemam suzu da odanem

Ni dugme da se otkopčam

Samo mi se zakuju vilice i srce

Ni glas ni suzu da istisnem

Sapne me

Ko kad sam ćer jedinicu udavo na daleko

Pa me ko kost u guši gušilo

I pesma i jauk

Ni poljubio je nisam na rastanaku

Samo sam joj kosu udano

Umal da izdanem

Isto ko kad sam sinove u beli svet  pratio

Ni pozdravio se čestito nisam na pragu

Tvrđi od kamenog basamka pod nogama

A klecala mi kolena ko da su od gliba

Il mati kad mi je na rukama dušu ispustila

Samo ko tica pr’nula i pogledala me

Nisam ni suzu pustio

Ttvrđi od kera

A eto jutros  u zoru

Plako sam ko nikad:

Crko mi Šarov pod ambarom

Čuvar moje kuće i avlije od kad sam se zakućio

Za njim sam jauko ko za čovekom

A sve mi pred očima ćer jedinica u belom

I sinovi moji u belom svetu

I mati moja u crnoj zemlji

Za kerom sam ruljo

Za raskućenim sobom

Tvrđim od kera

Plako sam

Ko otac

I sin

I Čovek

 

 

 

Наше доба

 

Излиле се засићене септичке јаме,

од гноја у ушима, не чујемо више,

свеколике курве прозвашмо за даме,

пуштајући ваши да нам крвца сише.

 

Пресушиле реке, засмрдели муљи,

загасла се сва сунашца жарна,

на положаје сели, све од трула- труљи,

озаконише, пробисвети, своја дела кварна.

 

Разлегле се змије, утрнуле буне,

свако граби себи, не хајућ` за брата,

празни нам стомаци,а очи препуне,

лажни` обећања и живога блата.

 

Уздигла се тмина, па нас живе гута,

песме,гусле старе, спалишмо у пећи,

нигде светла јасна, да покаже пута,

грцамо у разврату и душевној смећи.

 

Изметари друштва, узори нам врли,

кунемо се лажно, пред светим олтаром,

пуштамо се прељубама, страст венама хрли,

свему дашмо цену, у глађу за паром.

 

Потукао град све њиве људске,

балимо к`о звери над лешинама ближњи,

испилило проклетство из вековне љуске,

успиње се нечовечни, овај накокот нижњи.

 

Завладаше меки, увлакачки роди,

пуче кичма, стубац, поноса и чојства,

наша лађа више никуда не броди,

угушени злима личног задовољства.

 

 

Umorna pesma na kolena pala
sve što je želela već je opevala.
Radosti, tuge, trenutke sreće,
šta bi još mogla, a da joj se neće?.

Umorna pesma u sebi nosi
sve naše brige, želje i radosti.
Mladalački zanos i dane starosti
ponekad i male sitne gadosti.

Umorna pesma već svima znana
i sama sobom večno opevana.
Umorna pesma već dugo traje
i sama sebe nesebično daje.

Umorna pesma i njene reči
sve naše tuge radošću leči
i vešto skriva sve naše jade
pa nam od nje radost ostade.

Umorna pesma i sad se peva
uz nju se voli uz nju se sneva.

Milovan Petrović

 

СРБИЈА 1918.

лађе миришу на успомене
гудуре
на тек прошли живот
блажени пуцају видици
дан
рањава ноћ
у старачким ногама таласа се крв вучја
подиже се из пропасти моје племе
свету намешта капу и суче мрке брке
свети никола путниче
свети јоване крститељу буди на помоћи

у шумадији још нису лампе згасле
као да су фитиљи без краја
а осветлиле су богами векове уназад и унапред
њих да нема балкански би мрак био потпун
а биле су једина искра у прозуклом оку лепих
пенелопа
којима свраћали су вукови у покидане снове
увлачили се кроз напуклу таваницу
сваки својој
и сјуривали међу облутке
мрмљајући штуцајући бечећи се и горопадећи

Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.

U bazenu svima zort
neizvesno, to je sport,
obučeni kapljicama
delfini sa kapicama.

Odbrojavaju sekunde, minuti
četvrtinu će izginuti,
Srbiju su slavili
kitove podavili.

Ređaju gol za golom
caruju vaterpolom,
svi pred Stari Dvor
na navijački hor.

Takmičenja su vodena
plivanjem do ordena
Arena je vatrena,
od skandiranja gori
zastava leprša, vijori.
Plave, bele, crvene boje
Evropu ne spašava Noje.

Твоја срећа

 

Сети ме се онда кад пожелиш срећу,

узјахат ко вранца што копитом копа

вијугаве путе зарасле у цвећу,

силином жеље, жаром галопа.

 

У дрхтају тела што ко звезда трепће,

од помамне страсти, пред гашење своје,

узаврелом крвљу, срцем које клепће,

распирујући тмине, и загасле боје.

 

Мимо знања свога, да узлете прели,

вечита сена од спављиве нижи,

у тој капи слаткој, што цепа и дели-

никад био даље, никад био ближи.

 

Јер осећаш додир од којега дрхтиш,

ко најтужнија песма из стегнута грла.

Како ли се пева? Питаш, затим ћутиш,

зар боли и таква, у стиху замрла?

 

Сети ме се тада, ја мноштво жртвовах,

знамења, видика, што у себи носих,

за осмехе твоје, срећу, ја лудовах,

с скитницама лутах, с убогима просих.

 

Све за ради тебе, све за твоје усне,

што биваху даље што их више воле`.

Брах са свога дрва плоде неукусне,

и отрове гутах да жеђи утоле.

 

Беше давно, а можда тек јуче,

ниси знала познати колко срећна беше,

и данашња радост није, нешто вуче,

остављени трагови никад неумреше.

 

И откуд цвећа тамо где се гробље пружи,

откуд мости онде где ватра избриса,

ту мисао љубави , сред набреклих груди,

шћућурену тугу испод свих кулиса.

 

Сетићеш се мене због тог знања јасног,

ал` чежњивој сили име нећеш дати,

док одзвања дуго ехо часа касног-

срећа може бити само кад се пати.

 

Sve je prolazno ljubavi moja
prolazni dani, prolazni sni,
prolazna kiša što danima lije
prolazan život a s’ njim i mi.

Sve je prolazno moja draga
zablista na tren kratko ko blic,
i život ovaj prolazan kratak
k’o što je prolazan i dobar vic.

Sve je prolazno u ovom životu
i ništa večno ovde ne traje,
uzmimo zato trenutak ovaj
što nam prolaznost života daje.

Sve je prolazno i tren je samo,
pa hajde u trenu da uživamo.

Milovan Petrović