NI PAS NI ČOVEK (BALKANIKE) – Nena Miljanović

Tvrd sam na suzi ko niko moj Sam sebi sam ko pas Ne plačem ni kad sve u meni jauče Samo se zakamenim I škripi  mi u prsima ko nepodmazana vrata Da ne osujem u sebi puko bi Kad zaigra od muke meso na kostima Ili od radosti kad mi se nadunu prsa Pa pucaju … Настави са читањем “NI PAS NI ČOVEK (BALKANIKE) – Nena Miljanović”

Tvrd sam na suzi ko niko moj

Sam sebi sam ko pas

Ne plačem ni kad sve u meni jauče

Samo se zakamenim

I škripi  mi u prsima ko nepodmazana vrata

Da ne osujem u sebi puko bi

Kad zaigra od muke meso na kostima

Ili od radosti kad mi se nadunu prsa

Pa pucaju ko šav na tesnoj košulji

A ja nemam suzu da odanem

Ni dugme da se otkopčam

Samo mi se zakuju vilice i srce

Ni glas ni suzu da istisnem

Sapne me

Ko kad sam ćer jedinicu udavo na daleko

Pa me ko kost u guši gušilo

I pesma i jauk

Ni poljubio je nisam na rastanaku

Samo sam joj kosu udano

Umal da izdanem

Isto ko kad sam sinove u beli svet  pratio

Ni pozdravio se čestito nisam na pragu

Tvrđi od kamenog basamka pod nogama

A klecala mi kolena ko da su od gliba

Il mati kad mi je na rukama dušu ispustila

Samo ko tica pr’nula i pogledala me

Nisam ni suzu pustio

Ttvrđi od kera

A eto jutros  u zoru

Plako sam ko nikad:

Crko mi Šarov pod ambarom

Čuvar moje kuće i avlije od kad sam se zakućio

Za njim sam jauko ko za čovekom

A sve mi pred očima ćer jedinica u belom

I sinovi moji u belom svetu

I mati moja u crnoj zemlji

Za kerom sam ruljo

Za raskućenim sobom

Tvrđim od kera

Plako sam

Ko otac

I sin

I Čovek

 

 

 

Наше доба- Зоран Танкосић

Наше доба   Излиле се засићене септичке јаме, од гноја у ушима, не чујемо више, свеколике курве прозвашмо за даме, пуштајући ваши да нам крвца сише.   Пресушиле реке, засмрдели муљи, загасла се сва сунашца жарна, на положаје сели, све од трула- труљи, озаконише, пробисвети, своја дела кварна.   Разлегле се змије, утрнуле буне, свако … Настави са читањем “Наше доба- Зоран Танкосић”

Наше доба

 

Излиле се засићене септичке јаме,

од гноја у ушима, не чујемо више,

свеколике курве прозвашмо за даме,

пуштајући ваши да нам крвца сише.

 

Пресушиле реке, засмрдели муљи,

загасла се сва сунашца жарна,

на положаје сели, све од трула- труљи,

озаконише, пробисвети, своја дела кварна.

 

Разлегле се змије, утрнуле буне,

свако граби себи, не хајућ` за брата,

празни нам стомаци,а очи препуне,

лажни` обећања и живога блата.

 

Уздигла се тмина, па нас живе гута,

песме,гусле старе, спалишмо у пећи,

нигде светла јасна, да покаже пута,

грцамо у разврату и душевној смећи.

 

Изметари друштва, узори нам врли,

кунемо се лажно, пред светим олтаром,

пуштамо се прељубама, страст венама хрли,

свему дашмо цену, у глађу за паром.

 

Потукао град све њиве људске,

балимо к`о звери над лешинама ближњи,

испилило проклетство из вековне љуске,

успиње се нечовечни, овај накокот нижњи.

 

Завладаше меки, увлакачки роди,

пуче кичма, стубац, поноса и чојства,

наша лађа више никуда не броди,

угушени злима личног задовољства.

 

 

Mi današnji – Miro Beribaka

Mi današnji . Živimo pod svjetlima vlastitih zabluda lakomi na sreću što nam dželat pruža slijepi nas iskra šarenih staklenaca ne vidimo omču ponad naših glava. . Dok klanjamo se laži kao otkrovenju laž ćemo postati, bez riječi, bez sjenke bez nade i snova lutaćemo svijetom opijeni slikama iz “Božikove šume”. . I neće nas … Настави са читањем “Mi današnji – Miro Beribaka”

Mi današnji

.

Živimo pod svjetlima vlastitih zabluda

lakomi na sreću što nam dželat pruža

slijepi nas iskra šarenih staklenaca

ne vidimo omču ponad naših glava.

.

Dok klanjamo se laži kao otkrovenju

laž ćemo postati, bez riječi, bez sjenke

bez nade i snova lutaćemo svijetom

opijeni slikama iz “Božikove šume”.

.

I neće nas biti tamo gdje nas ima…

gdje bi nas bilo da slijepi nismo

i ime će naše s gnušanjem nas ostaviti

i umrijeti negdje kraj izvora našeg.

.

Neće mnogo proći, djeca će nas kleti

pljuvati po nama što ih prodadosmo

da se robljem zovu i da kote roblje

da prokleti budu i prije no se rode.

.

I svoju će djecu prinositi Ali

u bijelim haljama što s prozora zdravi

što se krvlju hrani iz dječijih srca

što u krvi živi na sedam zlatnih brda.

.

Zajedno sa braćom, dušmanima našim

diviće se pticama i krilima njinim

i čekati Sina da im lance skine

i povede za pticama, izvorima starim…

.

Miro Beribaka

UMORNA PESMA – Milovan Petrović

Umorna pesma na kolena pala sve što je želela već je opevala. Radosti, tuge, trenutke sreće, šta bi još mogla, a da joj se neće?. Umorna pesma u sebi nosi sve naše brige, želje i radosti. Mladalački zanos i dane starosti ponekad i male sitne gadosti. Umorna pesma već svima znana i sama sobom večno … Настави са читањем “UMORNA PESMA – Milovan Petrović”

Umorna pesma na kolena pala
sve što je želela već je opevala.
Radosti, tuge, trenutke sreće,
šta bi još mogla, a da joj se neće?.

Umorna pesma u sebi nosi
sve naše brige, želje i radosti.
Mladalački zanos i dane starosti
ponekad i male sitne gadosti.

Umorna pesma već svima znana
i sama sobom večno opevana.
Umorna pesma već dugo traje
i sama sebe nesebično daje.

Umorna pesma i njene reči
sve naše tuge radošću leči
i vešto skriva sve naše jade
pa nam od nje radost ostade.

Umorna pesma i sad se peva
uz nju se voli uz nju se sneva.

Milovan Petrović

 

Рајица Драгићевић: СРБИЈА 1918.

СРБИЈА 1918. лађе миришу на успомене гудуре на тек прошли живот блажени пуцају видици дан рањава ноћ у старачким ногама таласа се крв вучја подиже се из пропасти моје племе свету намешта капу и суче мрке брке свети никола путниче свети јоване крститељу буди на помоћи у шумадији још нису лампе згасле као да су … Настави са читањем “Рајица Драгићевић: СРБИЈА 1918.”

СРБИЈА 1918.

лађе миришу на успомене
гудуре
на тек прошли живот
блажени пуцају видици
дан
рањава ноћ
у старачким ногама таласа се крв вучја
подиже се из пропасти моје племе
свету намешта капу и суче мрке брке
свети никола путниче
свети јоване крститељу буди на помоћи

у шумадији још нису лампе згасле
као да су фитиљи без краја
а осветлиле су богами векове уназад и унапред
њих да нема балкански би мрак био потпун
а биле су једина искра у прозуклом оку лепих
пенелопа
којима свраћали су вукови у покидане снове
увлачили се кроз напуклу таваницу
сваки својој
и сјуривали међу облутке
мрмљајући штуцајући бечећи се и горопадећи

Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.

Песничка сусретања у позоришту – Књижевне критике Милоша Ристића

  О ЉУБАВНОЈ ПОЕЗИЈИ – Милош Ристић Из књиге – ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ Коначно, дошли смо и до теме љубавне поезије. Шта треба да садржи једна добра љубавна песма? Да ли довољно искуства, или довољно оног осећаја, који је неповратан, али и непролазан, који нас обузме тако јако, тако снажно, јаче него читање боемске, па чак јаче него … Настави са читањем “Песничка сусретања у позоришту – Књижевне критике Милоша Ристића”

 

О ЉУБАВНОЈ ПОЕЗИЈИ – Милош Ристић
Из књиге – ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ

Коначно, дошли смо и до теме љубавне поезије. Шта треба да садржи једна добра љубавна песма? Да ли довољно искуства, или довољно оног осећаја, који је неповратан, али и непролазан, који нас обузме тако јако, тако снажно, јаче него читање боемске, па чак јаче него читање родољубиве, песме, која је сама по себи значајна, која је нешто заиста тренутно вредно. Љубавне песме се данас код нас пишу као по наруџбини.

Ја те волим, Ти ме волиш, Мени, Теби, Ћао, Здраво… Жене заузимају тачку феминистичку, не знам како то успевају… Она пише поезију, носи Витона, и песничка је цела. Дал’ то може, дал’ то бива, што би реко Марић, о чему се ту ради? И, док оне, без којих не можемо, заузимају феминистичко полазиште, феминистичко одредиште, феминистички угао, тај ,,женски принцип”, што би рекла једна моја професорка са студија, мушкарци опет заузимају другу страну, терају контру оне, терамо контру ми. Терају оне, терамо  ми, па где дотерамо! У сваком случају, и жене и ми, грешимо, и, никако да, заиста, неку добру, љубавну песму напишемо.

Настави са читањем “Песничка сусретања у позоришту – Књижевне критике Милоша Ристића”

DELFINI SA KAPICAMA (Delfinicija vaterpola)

U bazenu svima zort neizvesno, to je sport, obučeni kapljicama delfini sa kapicama. Odbrojavaju sekunde, minuti četvrtinu će izginuti, Srbiju su slavili kitove podavili. Ređaju gol za golom caruju vaterpolom, svi pred Stari Dvor na navijački hor. Takmičenja su vodena plivanjem do ordena Arena je vatrena, od skandiranja gori zastava leprša, vijori. Plave, bele, crvene … Настави са читањем “DELFINI SA KAPICAMA (Delfinicija vaterpola)”

U bazenu svima zort
neizvesno, to je sport,
obučeni kapljicama
delfini sa kapicama.

Odbrojavaju sekunde, minuti
četvrtinu će izginuti,
Srbiju su slavili
kitove podavili.

Ređaju gol za golom
caruju vaterpolom,
svi pred Stari Dvor
na navijački hor.

Takmičenja su vodena
plivanjem do ordena
Arena je vatrena,
od skandiranja gori
zastava leprša, vijori.
Plave, bele, crvene boje
Evropu ne spašava Noje.

Твоја срећа – Зоран Танкосић

Твоја срећа   Сети ме се онда кад пожелиш срећу, узјахат ко вранца што копитом копа вијугаве путе зарасле у цвећу, силином жеље, жаром галопа.   У дрхтају тела што ко звезда трепће, од помамне страсти, пред гашење своје, узаврелом крвљу, срцем које клепће, распирујући тмине, и загасле боје.   Мимо знања свога, да узлете … Настави са читањем “Твоја срећа – Зоран Танкосић”

Твоја срећа

 

Сети ме се онда кад пожелиш срећу,

узјахат ко вранца што копитом копа

вијугаве путе зарасле у цвећу,

силином жеље, жаром галопа.

 

У дрхтају тела што ко звезда трепће,

од помамне страсти, пред гашење своје,

узаврелом крвљу, срцем које клепће,

распирујући тмине, и загасле боје.

 

Мимо знања свога, да узлете прели,

вечита сена од спављиве нижи,

у тој капи слаткој, што цепа и дели-

никад био даље, никад био ближи.

 

Јер осећаш додир од којега дрхтиш,

ко најтужнија песма из стегнута грла.

Како ли се пева? Питаш, затим ћутиш,

зар боли и таква, у стиху замрла?

 

Сети ме се тада, ја мноштво жртвовах,

знамења, видика, што у себи носих,

за осмехе твоје, срећу, ја лудовах,

с скитницама лутах, с убогима просих.

 

Све за ради тебе, све за твоје усне,

што биваху даље што их више воле`.

Брах са свога дрва плоде неукусне,

и отрове гутах да жеђи утоле.

 

Беше давно, а можда тек јуче,

ниси знала познати колко срећна беше,

и данашња радост није, нешто вуче,

остављени трагови никад неумреше.

 

И откуд цвећа тамо где се гробље пружи,

откуд мости онде где ватра избриса,

ту мисао љубави , сред набреклих груди,

шћућурену тугу испод свих кулиса.

 

Сетићеш се мене због тог знања јасног,

ал` чежњивој сили име нећеш дати,

док одзвања дуго ехо часа касног-

срећа може бити само кад се пати.

 

Бајка – Милан Глушчевић

Бајка Питања је увек на претек; Црта по црта , к’о у некој причи … А ко не воли причу пред спавање? Причу пуну ожиљака… А и тај ожиљак даље смета; Негде тамо око лета… Или кад већ.. Мисао Кад прошета Од почетка Па до краја… Кад завриштиш од сазнања Опет прочитај причу : Да … Настави са читањем “Бајка – Милан Глушчевић”

Бајка

Питања је увек на претек;

Црта по црта , к’о у некој причи …

А ко не воли причу пред спавање?

Причу пуну ожиљака…

А и тај ожиљак даље смета;

Негде тамо око лета…

Или кад већ.. Мисао

Кад прошета

Од почетка

Па до краја…

Кад завриштиш од сазнања

Опет прочитај причу :

Да останем без даха

SVE JE PROLAZNO – Milovan Petrović

Sve je prolazno ljubavi moja prolazni dani, prolazni sni, prolazna kiša što danima lije prolazan život a s’ njim i mi. Sve je prolazno moja draga zablista na tren kratko ko blic, i život ovaj prolazan kratak k’o što je prolazan i dobar vic. Sve je prolazno u ovom životu i ništa večno ovde ne … Настави са читањем “SVE JE PROLAZNO – Milovan Petrović”

Sve je prolazno ljubavi moja
prolazni dani, prolazni sni,
prolazna kiša što danima lije
prolazan život a s’ njim i mi.

Sve je prolazno moja draga
zablista na tren kratko ko blic,
i život ovaj prolazan kratak
k’o što je prolazan i dobar vic.

Sve je prolazno u ovom životu
i ništa večno ovde ne traje,
uzmimo zato trenutak ovaj
što nam prolaznost života daje.

Sve je prolazno i tren je samo,
pa hajde u trenu da uživamo.

Milovan Petrović