www.poezija.rs

Prevrćem po sećanju svome
i tražim slike neke,
mnoge su odavno odnele
bujice životne reke.

No… ipak setim se stvari,
slike se na tren vrate,
u prošlost zagledan tako,
provedem mnoge sate.

To nije bačeno vreme
bilo je lepo tada,
sva naša lutanja duga
pod svetlom voljenog grada.

I ništa menjao ne bi
prošlost je moja ko slika,
slikana veštom rukom
mladoga umetnika.

I da se ponovo rodim
ne treba tu neka šminka,
ja bi po starom da živim
lep mi je stil “umetnika”.

Milovan – Petrović

 

Нестанак

 

Остала је негда да у нама тиња

реч, ко сјајна звезда, што се јави сама,

на ноћноме своду, испод растиња

облака и магле, што живи у нама.

 

Чекајући зору, ока уплакана,

са радошћу болном нестанка и мрења,

спознајом да губи, пред налетом дана,

сваки напор борбе и животна хтења.

 

И та реч што беше наш занос и одраз,

још увек у чами, међ наслагом дише,

спутана са оним што донесе пораз,

неких снова сласних, којих нема више.

 

Са сновима тима, нестали смо сами,

у вечитој зими, што пролећа неће,

предани до краја судбини и драми,

у жаљењу губитка, у тражењу среће.

 

СВЕТОСАВСКО ДЕТЕ

 

Ко се још именом твојим радује

Ко још с јутра пред твојом иконом дрхти

И чека да га светлост твоја дарује

 

Ко се још од најезде заборава брани

И скрушено, без речи

Твојом се мудрости живљења храни

 

Чија се радост, с радошћу твојом дели

И чије срце

Твојом се светлошћу весели

 

Коме још савети твоји требају

Кад из свемира

Дарови пролазности вребају

 

Ко се још да каже ко је, труди

И крст у прста три и срцу носи

Док чека да му незнано сутра пресуди

 

На чијем небу јутрос се црта твој лик

И чијој се чистоти душе

Надахњује сликар и песник

 

Ко је то кажи ми боже

Док времена тешка нам прете

То биће, србин се зове

То, светосавско  је дете

 

 

 

Dan lagano prođe
veče već se spušta
na palubu starog
nasukanog broda,
Smiraj…
povetarac sad prašinu nosi
i delove našeg
prošloga života.
Sve slike lagano
nestaju sa vetrom
sećanja se sa njima
u daljinu gube,
izdužene senke
gube se daleko
novi život traže
novi život ljube.
Smiraj jednog dana,
… oduvek je tako
novi dan će sutra,
ponovo da dođe,
sivilo će samo
na kratko da traje,
iz smiraja novi,
život biće rođen.

Milovan Petrović

 

Novo sirotište na raskršću

dveju ledina zakorovljenih,

primaju diskreciono, oplođeno

na radost i išček golotrbih.

 

Gajdaški eho odnekud opne razara,

koreni se u prošlost kalendara,

vraća nas da gusle skinemo

i tako ponovo precima vratimo.

 

Neuki smo bez premca u kovačnici,

mehovi vatreni razbacuju svetlace žara

a kovački zamasi bubnjaju užarenost

dok snovid vidike otvara.

 

Nastaće smradno žarište kovačko,

na komšijskoj strani oplodnja brzohodna

oplemenjuje moždane niti u nutrini

a naši mehovi smradno ohlađeni

na zagasloj vatri i vetrometini.

 

Otkuda dođoše i konam uze avaz

koji smo imali so juče,

danas nam otkucaji u vremenu

pretvaraju glas u promuklost

dok vapaj jauče u razmeđu

 

A mi smo postali prazan usklik,

zašto se na nas kamenjem gađaju,

precizno u naše srce bunovno pogađaju

i od nas napraviti nečasnu izdaju.

Dragoš Pavić

 
Сусед је отишао ове зиме
У неки сиви камион стари
сместио децу, натоварио ствари
Док је катанцем капију везивао
нешто је псовао, државу и Бога прозивао…
Ја сам крај прозора стајао и ћутао
у грудима је тукло, кнедлу сам гутао….
И док сам другарима руком махао
у себи сам горко и неутешно плакао.

Остала је сама кућица бела
на зиду испод ластиног гнезда
незграпни натпис ”црвена звезда”
под старом трешњом снешко белић
али радости ни један делић.

Од тада кроз прозор зурим у празно
и слике радости с` тугом враћам
у души се осећам страшно поразно
док у радости детињства свраћам.

Једнога јутра док је роса
на пупољке трешње пред кућом блистала
прва је ласта на усамљеној кући
к`о брод за луку весело пристала.

На бунар, трешњу, капију стала
око усамљене куће облетала
а онда изненада некуд је нестала.

Од тога јутра нема је данима
нити на крову, капији, нити крај гнезда
и док, (на жалост) побеђује звезда
са трешње пред кућом опада цвет
и у зелено одева се свет
са тугом схватам једну истину
док у заборав одлази зима
и ласте долазе само на гнезда
под којима радости и љубави има.

Tankih oblaka koprenom
Kao komadima španske  čipke
Prekriva lice septembarska Selena
Pesnikinja noći
Arabeskama zelenih  stihova
Žurno veze vizir za buduće žutilo
I sakriva
Plitke bore u duboke reči

Strasno
Kao infantkinja na molitvi
Hitro se  ispoveda  poeziji
Da preduhitri  vreme ljubavi  koje joj izmiče
Nitima reči
Drži se za priču o ljubavi što se tanji i čili
Kao pramenje oblaka sa lica izboranog Meseca

Infantilna pletilja snova
Stihovima plete sebe iz juče sa njim u sutra
Privilegovana pesništvom da kao vino i stare čipke
Dobije na vrednosti što izgubi u vremenu
Ljubav
Kad prođe
I život
Kad umre