ТУГА КИШЕ -Срећко Симић

ТУГА КИШЕ   Следећи кап кише док се низ прозор слива, увек до њеног лика дођем при дну, и као да је ту иза затворених очију њен додир тражим. Магле су однеле пејсаже ране јесени са њом, негде далеко. На клупи, на крају парка, као усидрена барка тумачим снове случајно одсањане на мом рамену, и … Настави са читањем “ТУГА КИШЕ -Срећко Симић”

ТУГА КИШЕ

 

Следећи кап кише

док се низ прозор слива,

увек до њеног лика дођем при дну,

и као да је ту

иза затворених очију њен додир тражим.

Магле су однеле пејсаже ране јесени са њом,

негде далеко.

На клупи, на крају парка,

као усидрена барка тумачим снове

случајно одсањане на мом рамену,

и шапућем трави и камену

да ми све њене тајне одају.

На столу, недовршена реченица њених мисли,

шоља кафе испијене на брзину са отиском прста на дну

( ко зна шта је пожелела

а ја сам убеђен био да сам то ја) мирише на превару,

и увек је свежа.

Око ње се не хвата паучина, нити је ремети тишина

што са кишном јесени ромиња,

ни децембар,

што по прозору

игра свој ритуал пролазности је не стеже.

Разгрћем пахуље снежне

а оне хладне и нежне

као из ината заједно с њом

на мојим длановима заувек умиру.

А ја их уморан пијем

од истине кријем

да сам залутао пратећи кап кише

што се низ прозор слива с пролећа.

RUDINE Svetozar N.Popović

Kao nekad na dan sveti bagremovo cveće cveta A u bezdan ko u ponor uvriješe sve vrleti Prljavijem tokom teče protok nade u beznadje Sahraniše bez istine sva rađanja u livade Prazne prostor od gomila što ih vijek nagomila Nagomila kam do kama u Rudinu navrh Plata Stare kosti od vremena zgomilaše ko nekada Od … Настави са читањем “RUDINE Svetozar N.Popović”

Kao nekad na dan sveti bagremovo cveće cveta
A u bezdan ko u ponor uvriješe sve vrleti
Prljavijem tokom teče protok nade u beznadje
Sahraniše bez istine sva rađanja u livade

Prazne prostor od gomila što ih vijek nagomila
Nagomila kam do kama u Rudinu navrh Plata
Stare kosti od vremena zgomilaše ko nekada
Od gomile do gomile trag u magli nešto krije
Sva prljava utočišta duše neke što nesmije
Od istine ovog pakla raju prići ni na vrata

Sad stadima kojih nema na rovine korov klasa
U pepelu utisnuta svaka stopa našeg stasa
Trag u magli što ostade na kamenu od koraka
Nestadoše svi potoci presušuje rijeka svaka
Pa u mulju umuljana ona ruka koja prosi
Umuljala staro sjeme da sjemenu sad prkosi

Ako kreneš kod komšije da dozoveš neku nadu
Komšija je svojom kavgom zatrpao kućna vrata
Na pragu su zatrpane stare stope od đedova
Nema više u koraku stare stope opanaka
Dok korača neko drugi kroz utrobu ovog pakla

Zaprljane ubrisima teške ruke od motike
Isprazniše sva sjećanja i sva stada i sve rike
Na ugiču zvona nema zvoni neka nova jeka
Stado čuva od vukova okoćena tek vučica
Za grlo je stegla prvo stada ovog predvodnika
Da bi vučad ispod grla prve zube naoštrila

Čobani su od svog stada samo čaktar sačuvali
Pa bez stada oko grla čaktar s ovna objesili
Zvoni čaktar na zvonjavu kraj poila i korita
Odzvanjaju na sred praga svi tragovi od kopita

Rukavima obje ruke tudje čelo obrisano
Znoj pokapa po ognjištu sa veriga kota pade
Okide se alka prva sa hrastovog starog pruta
Sa šljemena potekoše neke nove kišne kapi
Na ognjištu nasred kuće utuli se plamen jarki

Nema više one jeke posustala na kraj sela
Nema više kamo ode zadnja priča sa sijela
Rasprodaše sva ognjišta i korijen gdje hrast žili
Moju prošlost u istinu niz Plato su pretočili

Adio Stefan Rakovic

Noćas će se,iz nebesa,poroditi tama, i neutješne muze isplakati kiše, noćas ćeš poželjeti da nisi tako sama i da sam ti trebao možda malo više. Neki će ti momci,dok lutaš ulicama, klicati prosto, i mahati svojim prljavim udicama. Neki će te debeli,podmukli poslodavac, pipati za bijedu,za otužni minimalac, a ti ćeš, nesretno moje,nestrpljivo čekati, za … Настави са читањем “Adio Stefan Rakovic”

Noćas će se,iz nebesa,poroditi tama,
i neutješne muze isplakati kiše,
noćas ćeš poželjeti da nisi tako sama
i da sam ti trebao možda malo više.

Neki će ti momci,dok lutaš ulicama,
klicati prosto,
i mahati svojim prljavim udicama.
Neki će te debeli,podmukli poslodavac,
pipati za bijedu,za otužni minimalac,
a ti ćeš,
nesretno moje,nestrpljivo čekati,
za pijanim džipčijama čeznutljivo gledati,
bićeš salvom psovki odbijena
i snovima o lažnoj slavi propijena.

A mogla si mnogo,da si malo htjela,
da si sa mnom na oblaku ljubavi sjela.
Ispredao bih ti priče iz predavne antike
bio bih oslobođen iz kaveza prenaglašene romantike,
pustio bih te da se useliš u duboke kutke moje duše I ne bih dao da nas logike,ove naše proklete sredine guše.

Znaš da mi je,kao uspomena,od đeda,ostala jedna mala drvena flauta,
da me nikada nisu interesovala skupocjena auta,
i znaš da,ponekad,sasvim slučajno,
sanjam pregršt unučića
i da redovno iščitavam Dučića
i da se često pozivam,
na racionalno,
da sam poodavno prezreo
sve nacionalno.

Baš zbog svega toga nisi smjela
da dopustiš,
da srećne dane sa mnom tako lako,
propustiš,
da ti život bude spakovan u mračne kutije,
da ti bivši ljudi budu moralne sudije.

Mogli smo mnogo,nesretnice moja
iz pehara rajskog piti slatko piće,
postala je gola,mala duša tvoja,
premoreno tvoje tako malo biće.

Noćas će se iz nebesa poroditi tama,
a neutješne muze isplakati kiše,
I opet ćeš,noćas jadno moje,
poželjeti da nisi tako sama
i da sam ti,ipak,trebao malo više.

Песничка пловидба – Зоран Танкосић

Песничка пловидба  Широком пучи, мирним морем пловље, реч из срца мога, која се отисну, да таласом моћи ваздиже све словље, до самих свода, стиха који блисну. Да у блеску таквом, удари у прами, приказујући пловне ток`е мојих стреми, световних строфа што живљу у нами, заспалих ко ларве у песничкој дрем`и. Без страха од буђења немани … Настави са читањем “Песничка пловидба – Зоран Танкосић”

Песничка пловидба

 Широком пучи, мирним морем пловље,
реч из срца мога, која се отисну,
да таласом моћи ваздиже све словље,
до самих свода, стиха који блисну.

Да у блеску таквом, удари у прами,
приказујући пловне ток`е мојих стреми,
световних строфа што живљу у нами,
заспалих ко ларве у песничкој дрем`и.

Без страха од буђења немани дубина,
обличја од стварности којих пером њекам,
без икаквог сазнања свршетка тог чина,
којег занесен у пловидби чекам.

Јер ја нисам овде, већ на мору плавом,
где не требам друго до те мирне струје,
што плимама снова пркосно пред  јавом,
златне снове плете, нове риме кује.

© Зоран Танкосић

 

PREKOBROJNA – Nena Miljanović

Zaogrnuta vučjim krznom (kažem sebi da mogu ljubiti bez ljubavi) Prilazim čoporu I oponašam u erotskoj pesmi režanje Uzalud Kao jagnje me vide kurjaci Nisam dovoljno krvoločna (njuše me i osećaju da tražim više od mesa ) Ujedaju me i dbacuju Prekobrojnu Ni jagnjad me neće za svoju Mirišem na vukove i vruću krv Gnušaju … Настави са читањем “PREKOBROJNA – Nena Miljanović”

Zaogrnuta vučjim krznom
(kažem sebi da mogu ljubiti bez ljubavi)
Prilazim čoporu
I oponašam u erotskoj pesmi režanje
Uzalud
Kao jagnje me vide kurjaci
Nisam dovoljno krvoločna
(njuše me i osećaju da tražim više od mesa )
Ujedaju me i dbacuju
Prekobrojnu

Ni jagnjad me neće za svoju
Mirišem na vukove i vruću krv
Gnušaju se rana iza sirovih strasti
I niko da ih izliže bar iz samilosti
U nemilosti sam čak i kod fine poezije
Suviše sirova i silna
Ne spadam u priče o romantičnoj ljubavi
Odlazim
Suvišna

Tebi sam prišla posle svih
Poslednjem
Vuku u jagnjećoj koži
Jagnjetu sa očnjacima
Duhovna i telesna
Ponudila sam ti grlo i stih pod zube
I izvila vrat u iščekivanju
Poljubac ili smrt

Poljubio si me nežan kao jagnje
Šapćući početno “ Volim te “
I preklao kao vuk
Režeći završno “Ne volim”

copyright © Nena Miljanović

JOŠ SE DIVIŠ SANJARU KRAJ REKE – Milovan Petrović

Još se diviš sanjaru kraj reke, ta te reka na njega podseća, i vrbaci nad njom nadvijeni cvrkut ptica svakoga proleća. Još se sećaš staze kraj te reke, stare breze nad njom iskrivljene, radoznalih prolaznika na njoj, još te vežu za nju uspomene. Još ga voliš i još mu se diviš, svoju reku i vrbake … Настави са читањем “JOŠ SE DIVIŠ SANJARU KRAJ REKE – Milovan Petrović”

Još se diviš sanjaru kraj reke,
ta te reka na njega podseća,
i vrbaci nad njom nadvijeni
cvrkut ptica svakoga proleća.

Još se sećaš staze kraj te reke,
stare breze nad njom iskrivljene,
radoznalih prolaznika na njoj,
još te vežu za nju uspomene.

Još ga voliš i još mu se diviš,
svoju reku i vrbake slaviš,
još sanjara u svom srcu nosiš,
i ne želiš da ga zaboraviš.

Još taj sanjar tvoju ljubav ima,
ponosna si,… ne žališ zbog toga,
još toplina telo ti obuzme
od pogleda oka sanjivoga.

Još si srećna,… kako ne bi bila,
kad te sanjar nosi u snovima,
o tebi su svi njegovi snovi,
još te sanjar neizmerno voli.

Još te voli i još ti se divi,
zato reka još u vama živi.

Milovan Petrović

ISPOVIJEST Svetozar N.Popović

Bogom i Alahom blagosloviše istinu Nepravedni prema onima koji se otrgoše Da iz krila đavola Upravljaju ovozemaljskim preživljavanjima Eno Boga i Alaha na nebu a đavoli su među nama Biramo onako kako zaslužujemo Tražimo đavola među krstovima Dospjesmo tamo gdje smo stasavali U prostor koji smo sami sebe omeđili I pretvorili u svoje ognjište U … Настави са читањем “ISPOVIJEST Svetozar N.Popović”

Bogom i Alahom blagosloviše istinu
Nepravedni prema onima koji se otrgoše
Da iz krila đavola
Upravljaju ovozemaljskim preživljavanjima

Eno Boga i Alaha na nebu a đavoli su među nama

Biramo onako kako zaslužujemo
Tražimo đavola među krstovima
Dospjesmo tamo gdje smo stasavali
U prostor koji smo sami sebe omeđili
I pretvorili u svoje ognjište
U ime Boga pričamo novu vjeru
Onima koje nesmotreno iznjedrismo
U ime moga tvoga a ponekad i našega Boga
Radimo protiv sebe za one kojima trebamo
Ne ljutite se na Boga
Bog je u nama i biće nam ovako dok ga ne prepoznamo
A one koji u ime Đavola u nama nama vladaju
Bogu na ispovijest polako pošaljemo

КАД МОРЕ ЗАЋУТИ?……. Миладиновић Сандра

КАД МОРЕ ЗАЋУТИ? О колико пута утихне нам душа, нема постане као сан вечан, па скупи крила чемера пуна, уђе у шкољку пред тај бал свечан… И чека мирно док је све стиска, а срце ко’ стакло ломи се болно, тело не осећа, као пролазно, и само чује јецаја звоно… И не зна ни сама … Настави са читањем “КАД МОРЕ ЗАЋУТИ?……. Миладиновић Сандра”

12346591_556416511180290_5449866277275468732_n

КАД МОРЕ ЗАЋУТИ?

О колико пута утихне нам душа,
нема постане као сан вечан,
па скупи крила чемера пуна,
уђе у шкољку пред тај бал свечан…

И чека мирно док је све стиска,
а срце ко’ стакло ломи се болно,
тело не осећа, као пролазно,
и само чује јецаја звоно…

И не зна ни сама колико је пустош,
немило закуцала на њена врата,
зна издала је и саму себе,
и бистре одјеке свога бата…..

Па што би онда тражила ишта
од кога сламку помоћи добила?
Ретки постају тек зезда вечерња,
на тлу док лешина чучи ко’ сподоба…

О колико пута једна је рука,
дотакла, а да није осетила,
најдубљи трн је тихо ”угостила”
и капи крви немо опростила…

И грли снажно док зна да крај је,
док машта о умирућој вери и нади,
па можда зато и остала је
живота пуна на магловитој ”естради”…

Спусти се понекада полако на груди,
ту бију ли, бију откуцаји срца,
и намах учини се да самом сну је,
постала слабост старога врхунца…

И изненада топлота чудна,
као из вулкана облива чело…
Бунило дал’ је када море заћути?!
Колико пута још постаће херој?!

(с) Миладиновић Сандра

БОГОЈАВЉАЊЕ – Срећко Симић

БОГОЈАВЉАЊЕ Синоћ је мраз сиротињске прозоре ињем ковао, промрзли младић судбину псовао што га самоћом казни…. Синоћ је мајчина суза потекла и загрљаји су остали далеки и празни… Синоћ се болесник у бунилу смрти предавао невини човек у хладној самици спавао…. Синоћ је власт терала своје и хтела да отме и оно што је само … Настави са читањем “БОГОЈАВЉАЊЕ – Срећко Симић”

БОГОЈАВЉАЊЕ

Синоћ је мраз
сиротињске прозоре ињем ковао,
промрзли младић судбину псовао
што га самоћом казни….


Синоћ је мајчина суза потекла
и загрљаји су остали далеки и празни…


Синоћ се болесник
у бунилу смрти предавао
невини човек у хладној самици спавао….


Синоћ је власт терала своје
и хтела да отме и оно што је само моје…..

 

Ноћас се небо осу звездама
и на небеска врата Бог се јави
да срца залеђена угреје,
усамљеног младића насмеје, болесника оздрави
мајчину сузу обрише, неправду исправи
и све што је нечовек у нама затровао
по ко зна који пут опрости и поправи.

ПЕСМА КОЈА ВОЛИ……. Миладиновић Сандра

ПЕСМА КОЈА ВОЛИ Лудило се пробудило У поноћ до зоре, Чини ми се да сам сама Слепо следим море… Однекуда чују се звуци виолине Крајолици заспали, уснуле висине… Немој да ми болујеш И ти светла звездо Прошетај се, гани ме, слатко и опрезно… Рашири те засторе и прекини сушу, Стихове ми отрезни, ”Уједи” за душу…. … Настави са читањем “ПЕСМА КОЈА ВОЛИ……. Миладиновић Сандра”

2940b97ab5721a9e279f736f864f4ce6_XL

ПЕСМА КОЈА ВОЛИ

Лудило се пробудило
У поноћ до зоре,
Чини ми се да сам сама
Слепо следим море…
Однекуда чују се звуци виолине
Крајолици заспали, уснуле висине…
Немој да ми болујеш
И ти светла звездо
Прошетај се, гани ме, слатко и опрезно…
Рашири те засторе и прекини сушу,
Стихове ми отрезни,
”Уједи” за душу….
Наспи одмах чаше две,
Тек за прве речи,
Поведи у непознато
Ко’ ножем пресечи…
Нек ме гане, ил’ насмеје,
Нек страшно заболи…
Чини ми се написаћу
Песму која воли!
У њој драга ти си немир
Олујни што дише,
Ти си пољубац страствени,
Север који брише,
У њој срећо недостајеш
Више но што иштеш,
тако сјајно поскакујеш
И тихо уздишеш…
Тамо негде у тајгама
Самотна и тајна,
Док ти засторе отвараш
Моја песма спава!

(с) Миладиновић Сандра