Аутор: Aleksandar Knežević

Dvor kralja Menelaja
prepun je belaja.
Paris je oteo ženu,
prelepu Helenu,
moć ljubavi do mita
podigla je Afrodita.
Poređani u stroju
Grci su uništili Troju.

U bazenu svima zort
neizvesno, to je sport,
obučeni kapljicama
delfini sa kapicama.

Odbrojavaju sekunde, minuti
četvrtinu će izginuti,
Srbiju su slavili
kitove podavili.

Ređaju gol za golom
caruju vaterpolom,
svi pred Stari Dvor
na navijački hor.

Takmičenja su vodena
plivanjem do ordena
Arena je vatrena,
od skandiranja gori
zastava leprša, vijori.
Plave, bele, crvene boje
Evropu ne spašava Noje.

Upućuju mu kritičarski gaf
nepouzdan je poligraf,
nije dokazni faktor na sudu
istrpeće neutemeljenu pokudu.

Lažov od detektora beži
postavljenih pitanja se ježi,
znoji, teško dolazi do daha,
iskočiće mu srce od straha.

Te ocene neće da ga liše,
tvrde, njime se manipuliše,
kako nauka do sada prihvata
vara ga jedino psihopata.

Elementarno pravo kaže
insinuacija da se dokaže,
ne postoji koliko poznajem
diskreditovanje sa predumišljajem.

Svrakinom glasu
zaobilazim trasu,
proteže filozofija neka
daljina nije prepreka,
nepotrebna smarala
adresa nije odgovarala.

Tuđe se reči umeću
radost đavoljem umeću,
čvrsto stojim na tlu
potirem vidike zlu.

Padobranci zore
spuštaju se niz prozore,
ton takta ne grakta,
kada bi još tiše
ovde moglo da se piše.

Toljagama se mlate
zbog visine plate,
kao opojne droge
„džep set“ krije noge.

Ekranizovanoj splačini
dodaju se začini,
smesa se kliberi
u njoj su „gliberi“.

Prekipelo je testo
reklame zanimljivije često,
raznovrstan je meni
zagorelo jelo se promeni.

Jak mu klan kao stena
zglajznuo je zbog Šon Pena,
pao je brkati braca
u ruke marinaca.

Meksiku opada kosa
na pomen narko bosa,
njemu brava nije reza
stalno beži iz kaveza.
Obećao je Isilu torturu
stopirali su mu turu.

Na karti zakona krivuda
želi ga platno Holivuda,
intervju za filmski domet
drogu je stavljao u promet.

Amerika je nova etapa
poznatog mafijaša El Čapa,
nije stradao od metka
čeka ga jenki-rešetka.

Štiti je gnezdo mitraljeza
neko se tu dobro zeza,
u raskoši stasa
nemoćna je Nasa,
kamoli kuršumi gorostasa.

Hodi u visinama aviona
ni nalik gospođicama Avinjona,
prolazi pored starog Jata
popodnevnog zimskog sata.
Vrzma se u mislima samo
kao da se odnekud znamo.
Slušaj vesti, ponovo ćemo se sresti.

Golijat je bio ogroman
sva ga se vojska plaši,
David oduvek skroman
praćkom ne može da ga promaši.

Beleži se od početnog veka
sudar gromade i „malog čoveka“,
život podmeće iskušenja
ponavlja istoriju, ne menja.

Počele su da bleje
dobre ideje,
korisno se svelo
na šibicarsko delo.

Da ti stane pamet
dobro je namet,
na računskoj listi
podaci nisu čisti.

Pasoš i klešta
odmah je tu Budimpešta,
ograda se namešta,
preći će granicu
ko precvika žicu.

Budućnost je jaka
njuška čopor vučjaka,
naleteće izbeglička „horda“
na napujdanog staforda.

Raspršile se čari
profitiraju krijumčari,
servirane su nam bajke
za evropski put potrebne su papagajke,
čvrsto stajemo na tlo
„integracije“ su prinudno zlo.