СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ- ОСТРОШКИ – Душан Комазец

У тишини сненог Захумскога зорја
где протиче бистра Требишњица река
родило се дете чвршће од мраморја,
кога Српство жељно вековима чека.

Ходио је светом, доносио даре
браћи, напаћеној од немилог ропства
На обнову Цркве звао неимаре,
исцељиво бо’не дејством чудотворства…

Похрлио верни народ из далека
да лек души нађе од живота клетог,
тамо где молитве жуборе к’о река.
Где се миро точи из кивота Светог.

Одјекује гором бат уморних ногу
што к’ Светињи хрле, где их светлост мами
да са Светитељем помоле се Богу
пред иконостасом што вечношћу плами.
.
Босиоком мошти Пресвете миришу
док праскозор пуца са смарагдних гора
Тамо где се греси покајањем бришу
изниче белутак лепши од мрамора!

Залуд хуче ветри и облаци сури,
јер кад над Острогом сумрак затрепери
винут к’ небесима, као ор’о сури
на пут далек креће подвижник у Вери.

Да прикупи бо’не испод свога скута
и задоји вером неутешне душе.
У борби да нека душа не одлута
пред њим адске силе к’о снопље се руше.

Кад пред праскозорје мине борба љута
три-пут се прекрсти, док к’ истоку гледа.
Босоног се враћа с подвижничког пута
Свети Василије са Острошких греда!

ЈЕСЕЊА ТУГОВАНКА

                                  1978.година

Опет кише лију јесење и дуге
Сестре горких суза неуморно лију,
Док вјетрови свјесни моје туге
У твоје прозоре затворене бију,

А не знају за љетну милину
Што ми тебе однесе кад мину
И остави само у души горчину
Да као сјенка ја живим тишину

И чекам љета топла и невина
Да мирис прастарих липа донесу
Да ми те врате љубави једина
И успомене теби лагано пренесу,

Јер си ми био „добро јутро свете
Ја слушам вести сачакај ме мало“
Ти си био срећа, а ја твоје дијете
Што вољети је неизмјерно знало

Ти си ми био први стисак руке
„Појешћу те“ доста више, нећу
„Побегуљо моја ове слатке муке
Пусти на твоје меке усне да слећу“

 

ПЛАЧ СКЕЛЕЏИЈЕ – КОЗИЋ САША

Дан тера у мрак . А мрак у праскозорије

Ја уморан од животних комбинација Склупчан као фетус чекам скелеџију да ме пребаци у Ад

Сви наши путеви су бљутави и блатњави пуни срџбе и страха

А магистрала пуна крви, свих рано отишлих на починак

Где ужитак одмора  прелази у физички страх од непознатог              Бол сличну рађању, среће код умоболних

Свих згрожених видно усплахирених доласком нових идеја Пристиглих од .Склупчаних фетуса

Код скелеџије  који будан плаче Неверујући шта мртав гледа

Све то у сумрак рађања сна мртвих љубавника луде природе

ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА – Звездана Минић

ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА

Седим за столом сама,
звездана ноћ… тишина,
уз чашу црвеног вина
туга ми тело обузима,
поглед у празно и сећање о теби
ствара јасну слику
пред сузним очима.

Гутљај по гутљај…
туга тело ломи и срце слама ,
вино већ прича из мене…
нисам више сама.

Док киша по прозору
шапатом стакло шара,
пригушена светиљка на влажном зиду,
чудну чаролију ствара,
док душа сломљених крила срце пара
као вуна старог плетеног шареног шала.

Пијем за љубав прошлу
и сећање старо,
јер у свакој капи црвеног вина
крије се истина твоја и моја,
заборављена срећа,
и та чудна тишина

Љубав је отишла
као кишни поток низ улицу хладну,
котрљајући лишће, песак и гране,
а ја пијем чашу за чашом,
једну по једну за прошле дане
и док ме вино теши,
црвених образа крај усана се смеши
а срце не схвата
да туга је јача и тежа од тону злата.

И на дну чаше ове
остаје бол, љубав, страх и њена тишина
претворена у пепео и прах. Настави са читањем “ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА – Звездана Минић”

ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС – РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ

 
ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС

Ја сам прошао вечерас последњи пут
дреновским  лугом и шумом,
крај мене је ишао лагано мој верни, добри  Чапа,
кола пуна грожђа вукао је кумов уморни вранац друмом,
међу корпама је лајао Јарамаго, млад пулин белих шапа.
Шумео је ветар у лугу међу лишћем кестенова
враћале су се птице на починак у своја гнезда,
скупљале су се сове на букви ради поноћног лова,
у сваком Чапином  оку сјао је по рој звезда.
Тонова разних и звука у ноћи шума је пуна,
Сја пун месец, месечина на луг капље ли капље,
лепрхне крилима ђук, огласи се скривена жуна,
на обали језера сненог свађају се беле чапље.
Шушти шумска стеља, пут често претрче куне,
понека падне звезда у језеро са велике висине,
цврчци невидљиви, у трави затежу своје струне,
складом између њива почесто ласица мине…
Дођосмо до раскршћа где рачвају се три пута
радостан очију сјајних ту застаде мој Чапа,
У Дренову би да скрене, сокаком да пролута…
Рекох му: Мирише ветар и киша се скора спрема,
олуја ће нека стићи у долину пре поноћи
и муњама ће по долини Илија громовник тући…
Не верује, прекорно ме гледа моја верна шапа…
– Послушај стари мој, пођимо нашој кући…
Никада више нећу сокаком дреновским проћи,
одавно за нас више тамо ничега нема…

Окрену Чапа низ пут за зечијим скорим трагом,
и скочи кумов пулин са кола па нестадоше у ноћи…
Чапу нађох где чека пред нашим куђним прагом,
а кум је дозивао дуго: Врати се Јарамаго!
Бринуо се како ће Маслачак по мраку дому доћи.

Поче и ситна киша, сину светлица понека,
зашушта топли ветар, копнило је позно лето,
венуло је лагано, осетих да брзо ће проћи…
Помислих благо оном ког одано срце чека,
ко може мирно да спава у олујној летњој ноћи
јер постоји  добра душа која мисли о њему…
До јутра чекао је стари кум хоће ли кући доћи
чупави Јарамаго, то мало драго псето
и горела је дуго лампа на његовом трему…

Настави са читањем “ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС – РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ”

СЕЋАЊЕ И ЗАБОРАВ – Душан Јанковић

СЕЋАЊЕ И ЗАБОРАВ

Док седех једно вече уз вино,
покуца неко силно на врата;
кроз шпијунку видех лице фино,
отворих, уђе, поглед од злата.

Седосмо за сто, напуних чаше,
„Рекосте, Сећање вам је име?“
„Уз њега некад и љубав јаше“,
рече, и у мени Сунце сине.

С његовом причом путујем назад,
Искрица светли све даље, дубље.
Осмех на лице искочи каткад.
Вино Сећање мази све грубље.

Сузе теку, а осмех се шири,
чаше се празне и опет пуне;
пробуде се прегладни вампири,
душа бритка као додир струне.

Сећање ми лепе мисли врати,
прошлост пуну љубави и среће;
загрљаје у топлој палати,
снова и погледа пуне вреће.

Вечери дође очекивани крај,
Сећање се поздрави и оде.
Мрак сину кад оде чудан гост тај,
мач збиље моје срце прободе.
Настави са читањем “СЕЋАЊЕ И ЗАБОРАВ – Душан Јанковић”

ЗВЕЗДАНИМ СТАЗАМА ЉУБАВИ – Милан Ћурчија


ЗВЕЗДАНИМ СТАЗАМА ЉУБАВИ

Можда су те чували анђели
и моје мисли пренели
твоје те срце понело
и у моју душу унело.

Док су те ветрови носили
и у моје снове уносили
мрсили косу што на цвеће мирише
да ми те нико из срца не избрише.

Најсјајнија на небу, звезда Даница
са хиљаду својих снених сапутница
по небу су златне стазе ткале
којима су наше љубавне поруке слале.

Онда сам ти златном стазом пошао
на звезданом небу брзо те нашао
сишли са неба по стази звезда
тихо, нечујно да нико  не зна.

Не маре године за седе косе
ветрови љубави даље нас носе
још увек звезде светлошћу сјају
и нашу дугу на небу ткају.
Настави са читањем “ЗВЕЗДАНИМ СТАЗАМА ЉУБАВИ – Милан Ћурчија”

Bez ljubavi moje

Bez ljubavi

 

Zamisli svet bez zelene boje,

jutro bez svetlosti svoje.

Ne, ne možeš…

Zamisli ružu crne boje,

manastir bez monahinje svoje.

Ne, ne možeš…

Zamisli šumu bez pesme ptica,

sneg bez pahuljica.

Ne, ne možeš…

A sad zamisli sebe bez mene,

nek’ iz oka suza ne krene.

Ne, ne možeš…

Dok sati broje minute života

i srce u meni kuca tvoje,

snovi o ljubavi u tebi

čuvaju mesto moje.

To da promeniš –

ne, ne možeš.

C R N E P T I C E

Što se crne ptice u grudima gnezde
pa kidaju mučki tanane mi vrce
što mi u tišini gasnu sjajne zvezde
tamo gde je nekad kucalo mi srce

Iz tame me patnja bez očiju gleda
duša bolno cvili pod teretom stega
misao mi svaka ranjena i bleda
kao nežna srna uplašena bega

Što me život satre,do gola me skide
te mi nežno srce kao kletvu dade
zar se bludni gresi kao rune vide
pa mi zbog njih ptice grešnu dušu vade

Iz uma se nižu vrce i iverje
pa ne mogu sjajnih zvezda da se setim
iz tela mi niče novo crno perje
sada svetom kao crni gavran letim.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
31.01.2026g