Добродошли!
Долази неко време.
Долазе невоље.
Јуришају преко шума,
преко планина,
преко мора.
Долазе спремни,
смирени, опасани страхом.
Војска права,
није измишљена.
Спремна да умре,
да осакати,
ако треба.
Све за победу.
Нема милости.
Узурприрају нам нас,
нашу дику,
нашу слободу, земљу,
Наше име.
А да ли ћемо ми бити спремни
да се ,,кидамо” као наши преци,
да умиремо као поносни Срби?
Сумњам.
Баш сумњам.
Ако вам није јасно
то је ваша ствар
После може
да буде касно .
Горим у магли сутрашњих догађаја
који утичу на наше животе,
разваљују нашу меморију,
истерују духове правде
настале у историји.
Последњи поносни чувари светлости,
достојни свих новонасталих светаца
наше нове историје, нуде истину
уместо речи утехе.
Наглашавајући да су достојни свих живих богова нове ере,
који ће владати истим пространствима
као некада,пре свих рађања
заветних јутaра новонастале зоре праведника.
Спремних на жртву
новог рађања, нове идеје.
Наших нових живота
ОДА ВИНУ И ЉУБАВИ
Како могу да одолим
Кад се вино црно точи
Ко би мого да не пије
И не љуби плаве очи
Дижем чашу црног вина
Винограду, плавом мору
Вино пијем љубим снаше
И са вином чекам зору.
Кад на столу нема вина
Љубави се тада хладе
Пријатељи волите се
И гајите винограде.
Ко не пије црно вино
За ужитке он хаје
Где се вино не испија
Тамо љубав недостаје.
У чашама црног вина
Видим њене очи снене
Па за мало с чашом вина
Не замених усне њене.
Када јесен зајесени
Као сафир грожђе плави
Богови су црно вино
Измислили због љубави,
Кажи мени, о премила,
Дал си вино или вила
Дал си бисер плавог мора
Ил прелепа мајска зора.
Латини су вино пили
И у њему нашли спас
Још тада су говорили
„In vino veritas“… Настави са читањем “ОДА ВИНУ И ЉУБАВИ – Љубиша Живојиновић”
Ружо, ружице
лепото,дивото
семе красно
и прекрасна бојо
замириши ми срце
лепотом твојом
о’ како ћу ружо
ја без тебе….
кад душа моја
крене далеко
семе да ми је
из душе да никне
мирисом замирише
и ружа почне да дише,
да ме прати и кад ме нема,
да у тишини остане траг,
јер где је љубав
та ружа вечно цвета,
и смрт јој ништа не може.
ЉУБАВ У ,,ГРАДУ ЉИЉАНА“
Калдрма… пазим где стајем,
Руку и срце теби дајем…
Смејемо се и гледамо нетремице,
Док шетамо улицама те древне Фиренце.
Љуља се нежно рибарска лађа,
Меша се укус љубави и вина…
Сетих се слике Каравађа…
И ту се деси твоја прошевина.
Купола цркве над Арном се злати,
На чаши остаје обрис кармина,
Меша се укус вина и страсти…
Фиренца нам поста љубави постојбина.
И можда сви парови помало личе
На љубав Дантеа и Беатриче,
Док се са моста чује нежна виолина,
Меша се заувек укус љубави и вина.
Настави са читањем “ЉУБАВ У ,,ГРАДУ ЉИЉАНА“ – Станислава Бранковић”
ZBOGOM DRAGA
Zbogom draga, zbogom!
čemu se nadati sad?
Vera u iskusne zore nam jednom beše sve
Al’ našto to?
Da pesme ispuni gorkih plodova jad?
Novog pesnika eto
nove će i ljubavi biti zar ne?
Zbogom draga, zbogom,
nek ti se suza u oku ne zrcali.
Klonuše obećanja. Čemu snivati sne?
I to što jednom padosmo
znači i da jednom poletesmo, zar ne?
Šta će biti? Pa nije ni pesma bez krova!
Lasta nam jednom obeća sve to,
Veruj, palo srce voljenu te preklinje, O!
Znaj, Posvema sledi reč nova.
Sve iščezava!
Osušen bor na hridi ostade sam!
Sve što u jednoj pesmi stane:
jedno sunce, cvet, jedan poslednji jauk!
Ne zovi plamenom
tamo gde stanuje ledeni kam
I uz moje čelo se mrzovoljno
cere crn vuk i crni pauk!
Zbogom draga, Zbogom,
Vera nam jednom beše sve!
Ne zrcali suzu ispod crne glave
čemu obećanja i snivati sne
sve će to da tre neznani zov jave!
Pesma se menja, a ni ti nećeš biti ista!
Zaborav od sve ljubavi nam beše duži
Moja ljubav će bez mene biti čista
Nek novi pesnik dođe, nek iskusnu zoru pruži
A pesma će za reč, bogme biti mnogo,
Zbogom draga, O zbogom!
Nikad ja umreti neću!
Ipak, eno, teška mi tuga obrve povije
Ono što rekosmo sad nam na rukama
Smrt mojih pesama sad se predoseća
Gle, Prenoći mnogo zlog mastila
što ga rekoh mukama
Preda mnom smrti čas,
a trešnje obasiplju nova proleća.
Дан уноси немир у душе поспaних,
Буни њихову стварност,
изиграва истину
Приспелу из тмурних снова.
Искрено заспалих од ноћног умора,
сигурне утопије залуђених
идејом
Идеје паметних,
уображених духовних мислиоца
Украдене младости,
мртвих песника, обећавајуће сутрашњице
коју нису дочекали,
али су писали о њој као да је истина.
Записана у кори земље по којој ходимо,
коју обрађујемо,
која рађа и храни јунаке
пропалих идеја данашњице
Која је затровала душе поносних
И у глупости жртвованих.
Весника изгубљених
снова
Погубне данашњице
🍷ЧЕЖЊА🍷
Седим на мирисној тераси,
гледам на пучину мора,
ноћ се неприметно гаси,
с истока полако долази зора.
Све изгледа лепо,
а није, као кад сликару
усфали боје, ни вино не клизи као прије,
нема крај мене љубави моје.
Мисли ми саме од себе
одлете некуд далеко, да тебе траже,
туга ме полако собом замете,
а очи од суза мало овлаже.
Врате се мисли из даљине,
носи их ветар са укусом соли,
донесе ми делић твоје топлине,
и тихо шапне: Он те воли.
У трену све дође на своје,
упорно свиће нови дан,
мир се врати у срце моје,
тонем, тонем, у полу сан…
Захвална на теби
Хвала што си ту,
И што те свуда има,
У свакој капљици кише
И олујним ветровима.
Хвала што ме не остављаш никад.
Што ми пружаш руке кад паднем,
И кад ме убедиш да верујем,
А ја мислим да нема наде.
Хвала ти, јер због тебе све боју има,
Хвала што ме одважно показујеш свима,
И што ми не даш да будем тужна.
Знаш, најдража ми је твоја ружа.
Хвала ти,
Јер сам пронашла спокој и мир,
Хвала ти што је због тебе радостан сваки мој да,
Хвала ти, са тобом је сваки тако свечан.
Хвала ти,
Јер сам коначно спознала праву љубав,
И хвала што због тебе у мени је увек има,
И што је великодушно поклањам свима.
Сад знам, ти си љубав.
И желим заувек да те имам.
Dah svetlosti
Mekane jagodice dodirom jezu provlače,
razigrani prsti, poput dirki,
miluju svilenkastu kožu.
Telo uzavrelo broji nežne poljupce,
melodija strasti nosi magličastu svetlost;
iz tajanstvenog oka svetluca iskra,
obasipa medonosno lice zadovoljne žene.
Koža pamti nežne, uzavrele poljupce.
Miriše svežinom dah svetlosti,
punoća usana nesebično osmeh pruža.
Dah požude upija kapi slada,
sklad opijenih lica
prožimaju zagrljene senke.
Treperi svetlost isprekidanim dahom,
vrisak obuzima poslednji šapat tišine.
Nastaje vrhunac,
zagledan u dubine oka;
ubrzani dodiri,
stiskom grčevito,
bacaju požudu
koja rasplamsava
vatrenu moć muškog pogleda.
Oko zažmuri
i pamti svaki otkucaj srca
koji sliva crvenu reku tananih emocija;
navire bujica
talasima topline,
nežno, poput mleka, teče.
Dah svetlosti puni umilna lica,
sreća obasipa sobu
koja diše u ritmu dirke
na telu uzavrelom.
(C) Gordana Kocić, Jagodina