ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА
Седим за столом сама,
звездана ноћ… тишина,
уз чашу црвеног вина
туга ми тело обузима,
поглед у празно и сећање о теби
ствара јасну слику
пред сузним очима.
Гутљај по гутљај…
туга тело ломи и срце слама ,
вино већ прича из мене…
нисам више сама.
Док киша по прозору
шапатом стакло шара,
пригушена светиљка на влажном зиду,
чудну чаролију ствара,
док душа сломљених крила срце пара
као вуна старог плетеног шареног шала.
Пијем за љубав прошлу
и сећање старо,
јер у свакој капи црвеног вина
крије се истина твоја и моја,
заборављена срећа,
и та чудна тишина
Љубав је отишла
као кишни поток низ улицу хладну,
котрљајући лишће, песак и гране,
а ја пијем чашу за чашом,
једну по једну за прошле дане
и док ме вино теши,
црвених образа крај усана се смеши
а срце не схвата
да туга је јача и тежа од тону злата.
И на дну чаше ове
остаје бол, љубав, страх и њена тишина
претворена у пепео и прах.
© Звездана Минић
