ИСТИНА

Нема веће даљине од заборава
у теби умиру занемеле речи
ал` душа се ћутањем не спасава
и само се новом, стара љубав лечи

Боре ти драга населише лице
и док си сузе минуле среће
скривала под трепавице,
ја сам ти косу китио цвећем

У коло чежње се ухвати вило
до мене, да будем туга твоје самоће
уздрхтало ми срце помилуј крилом
У шаке за те скупљам звезде ко воће

Не бој се додира моје усне
љубим ти лице и врат и чело
Можда би могло да нам успе
склопиш ли очи једном смело

Ти вечност дугу можеш да ћутиш
знам да се од мог погледа скриваш
ал` ти си лепа и када се љутиш
за мене лепша све више биваш

У чвор ћу око струка да ти се вежем
црвеним концем ко против урока
о кад бих могао у срце да се урежем
и да те кроз живот брани моја рука

Нова књига – ЛИНИЈА ЖИВОТА – Даница Рајковић


ЛИНИЈА ЖИВОТА

Имао си своја правила
и играо своју игру…
Немилосрдно и несвесно
убијао си снове у мени…

Живот сам
испред себе ставила.

Линија живота,
била ми је сведок прави.
Нестрпљива сам била
да чујем одговор твој
и да те имам
и будеш пријатељ мој.

Олуја није могла
да се стиша
и неумољиве речи
падале су као киша.
Прилика која је дошла
тихо је пролазила
поред нас.

Настави са читањем “Нова књига – ЛИНИЈА ЖИВОТА – Даница Рајковић”

Sposobnost razuma; Jovana Živković

Sposobnost razuma

Ne žališ svoju dušu.
Ne žališ je kad znaš da je privlačna,
Ne žališ kad znaš da je željena,
Da bi neko voleo baš nju da obuzda,
Da bi voleo i njene jade da posluša,
Ne žališ je jer ona je sve što si ti,
I ako neko želi i bar delić nje
Dobiće tebe,
I ako neko želi da je ima,
Imaće ceo svet,
Jer tvoja je duša posebna,
Od snova i čarobnih misli satkana,
Plavom svilom umotana
I vatrenim zracima probodena,
Ona je i krvava i tužna,
Ali je i voljena i radosna,
Sve dok postoji,
Onaj koji želi,
Onaj koji mašta,
Onaj koji sanja,
Sve dok postoji zaljubljenik,
Tvoja duša biti sama neće!
I ti to znaš…
Al’ žališ je ipak što u pravom trenutku
Pronašla pravi put nije,
Do nekog što jako želela je.
Što nije bila u rukama tudjim,
Što je ti nisi znala obuzdati
A neko drugi mogao je
Ali nije…
Žališ što nije bila tvoja, što nije bila nečija,
A mogla je biti,
Mogla je, ali nije,
Zbog vetra što donosi ljubav,
Zbog vetra što nosi tu istu duši tudjoj,
Kad put do tvoje ne pronadje,
Žališ što ga prepreči,
Žališ što strah i pretnja,
Zapravo tišina… je pobedila,
Tišina i nemi uskraćeni pogledi.
Žališ što želja je ostala želja,
Žališ što velom neznanja ‘mesto
stvarnošću prikrivaš je,
Ali tvoja je u tvojim je grudima,
Tvoje srce za nju bije,
Tvoje telo bitke vodi,
Ti je tešiš i lečiš pa kad te ubije,
Tek onda shvatiš da moglo je.
Tek onda shvatiš da besmrtna je.

Jovana Živković

PODIGNIMO BARJAK-Miroslav Krnjeta

Podignimo barjak u visine
do zlatnog orla glas nek se čuje,
ponosna pesma slobode odjekuje
Svetosavlja krst slavi Srbine.

Otac pruža trobojku sinu
nosi je na vrh najviše planine
kao orao klikni ne damo Srbiju tuđinu,
pogledaj kolevku poljubi srce otadžbine.

Sjedinimo srca prekrstimo se sa tri prsta
zakunimo se ispod Miloševog Takovskog hrasta
samo sloga Srbina spasava
nek se ponosno vijori roda zastava.

Hrabro stanimo pred vatre i gromove
posejmo oranice vetrovima tradicije
jer nema predaje kad otadžbina zove,
nek nas hrabre zvona i svete liturgije.

Poletimo Srpski rode do zlatnog orla
tamo leži carska kruna slavna vojska,
u oblaku zavet dedova Lazarevih krila
čuva žitna polja plemenita duša ratnika.

Braćo Srbi svi hrabro u prve redove
glasno zagrmimo osvetlajmo Hristove vitezove
podignimo barjak u pobede visine
i ne ispuštaj ga nikad Srpski sine.

У  БУЦИ  ПРОСТОТЕ – Андреја Врањеш

У  БУЦИ  ПРОСТОТЕ

Ко се песником роди,
животом га радују ситнице,
с душом нежном живи као с грешком,
чуде му се куће и улице.

Залутао у буци простоте,
утеху –  светлост, стиховима боји,
живот цео крвари  песмама,
не намиче себи, јер  не зна да броји.

ОДЈЕК  У  СЕБИ

Ветар је разносио немире,
осмеси се множили у кланцима додира,
мириси  примали као гости,
враћао је тренутке из далеких прича.
Како живети јасно у мутно време, питао је себе.
Ломили му труд тихи и они прости,
вечно журио у сусрет себи,
да случајно тужан закаснио не би.

Настави са читањем “У  БУЦИ  ПРОСТОТЕ – Андреја Врањеш”

ВИХОР- Душан Комазец

Огрезо у снази и бескрајно стамен,
с урликом што руди на врхунцу моћи
пред собом све ваља и док пршти камен
односи све чежње и сан летње ноћи.

Маме га даљине,па прикривен шумом
као ловац дрски прикрада се плену.
Охолошћу својом и силним зулумом
разбуђује зору, мами чедност њену.

Пустолов у души и бременит злобом,
неуморан као снови над узглављем,
хтео би тишину да учини робом.
Тек зачету битку да прогласи слављем.

Узалуд га прате у бескрајном низу
муње громовите и облаци снежни.
Разгали му душу плач дечји што близу
заруди, па вихор поста лахор нежни.

ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН – Драгојло Јовић 

ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН
 
Ој Србијо, моја мајко драга,
И Топлице завичају мио,
Анђеоска крила опет ми трепере
На кућноме прагу, људи моје вере.
 
Веровао ја сам у слободу душе,
Тих година кад сам у свет крено,
Желео да видим човека без јарма,
И висину жеље људских идеала.
 
Причали су тада да сам “луди Раде”,
Што по свету скита, Богу дане краде,
И да само неке, црне песме пише,
А да нико овде не станује више.
 
Широка су била поља мојих жеља,
Али младост је хтела много, много више,
Да песмама мојим из дубине душе
И народу моме помогне да дише.

Кад вечерас ту, на огњишту моме,
Са небеса плавих гледам у вас, браћо моја мила
Ево опет знадем да сва хтења моја,
Никад нису пала ни залудна била.

Настави са читањем “ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН – Драгојло Јовић “

Две народне песме: Благо мени и теби девојко и Живела СРБИЈА!

На једној приредби у Великој Ломници код Крушевца, пре десетак година велики мајстори музике: Драган Миљковић – певач, Радомир Јовановић – певач, Вуле Радмановац – хармоника и Зоран Милосављевић – фрула извели су ове песме.
Драган Миљковић – певач и Вуле Радмановац – хармоника
Радомир Јовановић – певач; Вуле Радмановац – хармоника и Зоран Милосављевић – фрула