Sposobnost razuma
Ne žališ svoju dušu.
Ne žališ je kad znaš da je privlačna,
Ne žališ kad znaš da je željena,
Da bi neko voleo baš nju da obuzda,
Da bi voleo i njene jade da posluša,
Ne žališ je jer ona je sve što si ti,
I ako neko želi i bar delić nje
Dobiće tebe,
I ako neko želi da je ima,
Imaće ceo svet,
Jer tvoja je duša posebna,
Od snova i čarobnih misli satkana,
Plavom svilom umotana
I vatrenim zracima probodena,
Ona je i krvava i tužna,
Ali je i voljena i radosna,
Sve dok postoji,
Onaj koji želi,
Onaj koji mašta,
Onaj koji sanja,
Sve dok postoji zaljubljenik,
Tvoja duša biti sama neće!
I ti to znaš…
Al’ žališ je ipak što u pravom trenutku
Pronašla pravi put nije,
Do nekog što jako želela je.
Što nije bila u rukama tudjim,
Što je ti nisi znala obuzdati
A neko drugi mogao je
Ali nije…
Žališ što nije bila tvoja, što nije bila nečija,
A mogla je biti,
Mogla je, ali nije,
Zbog vetra što donosi ljubav,
Zbog vetra što nosi tu istu duši tudjoj,
Kad put do tvoje ne pronadje,
Žališ što ga prepreči,
Žališ što strah i pretnja,
Zapravo tišina… je pobedila,
Tišina i nemi uskraćeni pogledi.
Žališ što želja je ostala želja,
Žališ što velom neznanja ‘mesto
stvarnošću prikrivaš je,
Ali tvoja je u tvojim je grudima,
Tvoje srce za nju bije,
Tvoje telo bitke vodi,
Ti je tešiš i lečiš pa kad te ubije,
Tek onda shvatiš da moglo je.
Tek onda shvatiš da besmrtna je.
Jovana Živković
