ЗИМСКИ ЈАД

Сњежна зима охлади ми чежње,
Заледи сјећања у мислима мојим,
Ја више немам, ни жеље ни тежње
Кораке до љета тек онако бројим.

Отегли се мјесеци као помрчина
Дуга и тешка што ми душу стеже,
Узалуд си ме тјешио у сновима
Да ће доћи љето весело и свјеже.

Не чекам оловна да сунце гране
И растјера хладну ноћну таму,
Да као некада топла зора сване
Рањено сунце оставља ме саму.

Само се чује бат корака спорих,
Љето у мени одавно не шуми,
Нити чујем птице у зеленој гори,
Смрзнуто срце ништа не разуми.

Ни ти у мени не постојиш више,
Нити ја пишем пјесме тебе ради,
Смирена ћутим док падају кише
Студен без ријечи љубав ми охлади.

РЕКА СПАВА – КОЗИЋ САША

Пријатељи моји,

да ли сте некада видели

реку која спава?

 

Која је утонила у своје снове?

Е, па ја јесам.

Отац ме је давно, врло давно,

одвео на Дунав.

 

На пецање.

 

Знао је колико волим пецање.

Устали смо рано, врло рано,

ноћу , око три.

 

Спаковали штапове,

термос пун кафе

и флашу домаће ракије.

 

Возили смо се у тишини.

На обалу Дунава стигли смо око четири.

 

На сплав који смо. доболи на употребу истоварили смо штапове и мамце.

Тамо беху две столице и сто.

Сели смо.

 

Запалили цигарете.

Сипали кафу

и по чашу ракије.

 

Тишина.

 

,,Сада ћути уживај гледај

река спава”, рече ми отац

 

Загледали смо се у реку

која клизи без звука.

Рибе не искачу.

Птице се не чују.

Чак ни досадних комараца нема.

Рајска тишина.

 

Тако , пола сата.

 

А онда пуче зора.

Зашуми река.

Рибе поскакаше из воде.

Галебови се разлете изнад реке.

 

Ја укочен.

Отац повика:

„Ајмо,

време је да нахранимо рибе.“

 

И тако…

Дунав још у

век тече

Оца већ одавно нема

На небеској реци је .

ОЧИ

У његовим очима море се таласа,

Плима и осјека разигране среће

Негдје у њима у круг се окреће.

Гледам их насмијешене плаве

Цијела се душа у њима огледа,

У модрој дубини скрити се не да,

И ја сам нашла у очима чистим

Своју крепост и свој одраз прави,

Немире срца које чежњу вришти

Ипод  бијелих витих багремова

Који свуда шире лахор мирисова.

Свој одраз сам нашла на пучини

Тог погледа што се с небом спаја,

Одјсај њежне љубави без краја.

 

 

ВРЕМЕ – Сандра Бартолић

Да ли ће нам време које живимо продужити тикет љубави?

Или ћемо остати доступни у свету лажи стално?

Да ли брзина којом идемо слепо гази праве животне сокаке који можда чекају само нас?

Нека остане вечно уписано у нама и времену.

НАДА – КОЗИЋ САША

Године пролазе, наоштрене,

туробне,

саме,

као сећање.

 

Лепо.

Понекад болно.

Кисело и млако,

као вино на сунцу,

 

Оног тренутка

када схватиш да га губиш,

у теби се рађа нада

 

Умиреш

као човек,

са неком надом.

 

Нада.

То је све?

што ти остаје

у твојој пуној књижици

живота.

 

Сањаш, молиш Бога

за још

лепог живота,

оног

што га проживе

 

Молиш ?

А знаш да је касно

Свећа ти је догорела

Boj-Miroslav Krnjeta

Kreće narod od vodeničke stare kruške
Šumadijom zagrmele ustaničke puške,
Digla se rudnička sela
a za njima Srbija cela.

Sa Rudnika podigli se barjaci
na vojnu polaze silni junaci,
sa brda u Topoli
Đorđe zbori u boj ko Srbiju voli.

Gore vatre po brdima
Zveče sablje u dolinama,
Srpske čete lete Srbijom
na megdane sa sultanovom ordijom.

Ustaj Srbine vožd na oružje zove
juriš na janjičare, pali hanove,
sloboda se na topovima rađa
svi u boj braćo uz crnog Đorđa.

Nek se čuju zvona Gospodnja
svetli kruno svetosavskih visina,
dolazi sloboda u srce Srbina
ustali Karađorđe i junaci na dan Sretenja.

 

Gde vukovi vetru terciraju

 

GDE VUKOVI VETRU TERCIRAJU

Tamo gde Pančić u nebo gleda,
a mraz k’o staklo na grudi pada,
ostala je duša sred večnog leda,
u pustom selu što samoćom vlada.

Surova brda, k’o krljušt zmaja,
pod belim plaštom sakrila pute,
tamo se nebo sa zemljom spaja,
dok zime duge i teške ćute.

Nema više dima iz starih odžaka,
ni ljudskog glasa da razbije tminu,
samo kroz mećavu, k’o senka laka,
vukovi pesmu puste u visinu.

Zavijaju zveri sa vrletnih brda,
glas im se meša sa severcem kletim,
niko me ne čuje, niko ne vidi,
kad se tih brda u tuđini setim.

Al’ draži mi je taj urlik što ledi,
i surova gora što ljude ne prima,
nego sva svetlost  što u gradu bledi,
dok srce mi greje zavičajna  zima.

Dragojlo Jović