Da, ona je živa!-Tijana Rapaić

Da, ona je živa
Da, ona je živa
I živeće još dugo, znam
Ona je moj slatki komad hleba
Miris slanine u tiganju.
Da, ona je živa
Plete mi džempere i mrsi vunu
Gleda me očima boje jagoda
U kojima vidim svemir.
Da, ona je živa
Zarad svih onih toplih dana
Zarad onog što nikada ne umire
Zarad mene, zarad sebe, zarad svih.
Da, ona je živa
I živeće još dugo, znam.
Još će biti meke vune
Još će biti toplih supa
Još će biti srećnih suza
Još će biti… NJE!
Da.
Ona je živa!
I živeće još dugo, znam.
Tijana Rapaić

Узалуд ме будиш, песниче!-Тијана Рапаић

Узалуд ме будиш, песниче!
Узалуд ме будиш,
Јер моје Сунце не објашњава
Себе
Биљкама.
Моје птице одавно су одлетеле,
И млади сад певају друге песме.
Узалуд ме будиш, песниче!
Јер ћу се уистину
Пробудити
Другачија и Нова.
Песниче!
Нису моје зоре за твоја Сунца,
Нити је моје Небо за твоје птице,
Одавно слетеле.
Моје су сузе за моја свитања
И моје је Небо надути бисер
Од плакања.
Јер оне што живот ми даше
Оплакати не могу у својим сузама…
Не буди ме, песниче!
Тијана Рапаић, посвећено Бранку Миљковићу

Moljci-Miroslav Krnjeta

Prazne duše gledaju pad
jedu patnju gutaju bol,
pakost im je srca rasad
kolač muke, podsmeh im simbol.

Lutaju svetom traže plen
grabe suze gase nadu,
buše snove kao moljci goblen
kupaju se u ljudskom jadu.

Slušaju muziku patnje i plača
zagrljaj paklen a reči otrov
želje ambis čoveka, slomljena grbača,
igraju tango kad završe lov.

Zavist staza kojom hodaju

kada vide nevolju likuju,

dolaze tiho raširenih ruku

spremaju zmijarnik i oštre kuku.

 

 

 

СЈЕТА

Опет ми мисли мори она чудна сјета,
До срца ће из болног осјећаја стићи
Несвјесна да морам бити ја поета
Да ће из ње можда некад пјесник нићи

Дуго ми срце обијесни вјетар вије
У којем срећа без престанка губи
Побједник је туга, никад радост није,
Она нема милост за оног који љуби.

И ова чудна сјета дијете моје туге
Немирно са мном лута по свијету,
Пролазећи ноћи хладне, топле дуге,
Тражећи божанствено мјесто за поету.

 

САН ИЛИ ЈАВА – КОЗИЋ САША

У сну, или на јави,

можда у некој магли,

разговарао сам ,

не знам с ким.

 

Али памтим речи:

,,Године нису важне.

Ако дајеш

или примаш љубав ,

у души си млад.

 

Оно што после остане

јесте твоје Ја,

твоја истина.”

 

И све ми се у трену разбистри.

Цео живот био сам

добар брат, син, муж, отац.

Давао сам. Примао.

 

А на крају пута

остаде само

моја љуштура.

Моја истина

 

КАКО СЕ РАЂА ПЕСМА

Песма се рађа
у тишини срца,
кад сузе проговоре
без гласа.

Кад бол постане светлост,
кад радост научи да ћути,
тад се у души
запали искра.

Из једне мисли,
из једне молитве,
никне стих
као цвет из камена.

И онда пишеш
не главом,
већ душом,
и песма постане ти.

Duša od snova

Duša od snova

Moji snovi su od suza,

moje su suze okeani.

Moje su tame od samoće tkane,

oblaci kišom okupani.

Ne želim da delim hladne zore,

ni sa tobom, ni sa pticama.

Sve što želim jeste topla reč,

duše…

Reč koja topi led,

reč koja goni oluje,

reč koja se u večnu ljubav kune.

Moji snovi su od suza,

a moje noći bez svitanja.

Od tebe tražim samo jedno —

pogled blag

i toplu reč

da duša od snova ne ostane sama.

N O Ć

Slušam kako vetri nad dolinom huče
mesec nemo senke po livadi ganja
uplašena eja u tami jauče
ogrnuta plaštom od trnja I granja

I brezu u gaju prekrila je tama
tiha majska rosa krošnju joj zaliva
podno stabla srna uplašena,sama
ophrvana bolom mladunce doziva

Samo noćni leptir crnilu se divi
nad dolinom pleše kao dobra vila
raduje se što će noćcu da preživi
pre no što mu sunce sprži nežna krila

O milosti Božija što bih poriv krio
celim svojim bićem vilama se divim
da se opet rodim ja bih leptir bio
samo jednu noćcu srećan da prożivim.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
21.02.2026g.

Тамо где кровови миришу на детињство

 

ТАМО ГДЕ КРОВОВИ МИРИШУ НА ДЕТИЊСТВО

Тамо где сунце кроз шљивик се краде,
и јутром роса стопала хлади,
остале су моје најлепше наде,
у оном сокаку што душу ми слади.

Још чујем ехо кофе и бунара,
и шкрипу капије што госте зове,
тамо где је мајка погачу месила,
месећи у њу све моје снове.

Мирис тамјана и старе дуње,
са ормара трошног што чува тајне,
јаче од грома и сваке муње,
вуку ме очи завичајне, сјајне.

Далеко сам телом, ал’ срце је тамо,
где поток бистри кроз камен вришти,
ту се слобода удише само,
ту се и туга песмом поништи.

Земља је тврда, ал’ рука је мека,
кад дотакне грумен очевог прага,
тамо ме иста она бистра река,
чека да врати се душа јој драга.

Драгојло Јовић

ТВОЈ ОСМЕХ- КОЗИЋ САША

Умирем са осмехом док гледам

твоје покушаје да разумеш.

 

Иако се трудиш да то остане тајна невреди

 

Умрећемо, изгледа, заједно,

умишљајући да је то љубав,

иако знамо да није.

 

То је лаж овога времена,

уоквирена у свилу и кадифу,

лаж својствена теби

и твојим сатрапима новог света,

 

којима мислиш да поразиш и затреш

све оне лепоте

које убија

твој велики его ,

 

манијака који хоће да пороби

свет створен Божијом вољом,

великом љубављу

према самим људима,

 

свеснима да је права љубав

покретач времена,

својствена

само себи и ником више