Чији су прсти

 

 

Шуми јасен, громко му збори крошња

шта ли то ветар има да каже

каква је данас његова прича

 

Шуми јасен, лишће му пуно живота

а камен нем, камен ћути

небо ћути, сунце ћути, птице ћуте

душа ћути

 

Све ћути само дрвеће и ветар

шуморе, жуборе, роморе

 

Шуми јасен, живот се разиграо

а нечији прсти исписују страницу ову

нечији, јасен зна и ветар зна

сунце зна и небо зна и камен зна

 

Само не знам ја

Не знам ја

Još jedan dan

 

Ovo je dan

kad kiše padaju

iz vedrog neba

kad vjetrovi snažni

biju miran smiraj na zapadu

kad ptice lome krila

kad se gubi na karti smjer.

 

Ovo je dan

kad zlato gubi sjaj

a dnu se ne vidi kraj

kad se kule ruše

prašina prekrije ulice duše

biseri bjeli crni postaju

na licu tragovi ostaju.

 

Ovo je dan

koraka koji idu unazad

kad nada napusti misao

vjera zaspi tvrdim snom

od ljubavi ne ostane

ni jedna sjenka

kad se prijatelji

u noći pogube

a snijeg ne ostavlja tragove.

 

Ovo je dan

kad se stavlja tačka na i

kad se sve bitke predaju

kad se sam umire

bez prava na kajanje

sva vrata se zatvore

i zvona prevare zazvone.

 

Ovo je dan, još jedan dan.

Proći će, prošao je i onaj juče.

( 2008, danas mi se čini da je bolje nasloviti pjesmu ” Još jedan dan ”  )

 

“22 СЛИКЕ ЗА 22 ГОДИНЕ” – Музеј винарства и виноградарства, Александровац

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу учествовало је на обележавању 22 године рада Музеја винарства и виноградарства у Александровцу. Удружење су представљали председник Љубодраг Обрадовић и члан извршног одбора Мирослав Мића Живановић. Програм је осмислио и водио Гвозден Ђолић, оснивач музеја уз помоћ Миодрага Шароњића и КУД-а ГРОЗД из Александровца. Том приликом уз помоћ Културног центра Крушевац приређена је и изложба слика “22 СЛИКЕ ЗА 22 ГОДИНЕ”. Погледајте видео и прочитајте још детаља о програму које је написао Гвозден Ћолић…

КАЈАЊЕ – ЈасминаДимитријевић


К  А  Ј  А  Њ  Е


Веровала пуно, а сад` се кајем,
грешила сам много, a сад` се стидим;
желела увек да се срцем дајем,
да има злобних не успех да видим.

Ал` греси моји погрешни су људи,
због којих често на ивици стајах;
док срце добује, док мис`о луди,
због греха иних и ја се покајах.

Окајавам грехе, туђе и своје,
пред олтаром клечим, молим се Богу;
да л` се грешници Божје казне боје,

мисле ли на грехе ине и своје?
Безгрешни нису баш ничији пути,
кроз живот шибају ветри нас љути.

Настави са читањем “КАЈАЊЕ – ЈасминаДимитријевић”

У потпису – Кукавица

 

Неко је рако; “Само кукавице воле једном у животу.”
Неко је рекао, случајно сам у пролазу начуо
док сам алејом живота ходио
скупљајући шарене перле прохујалих година
нижући их на танану нит душе
да их оставим на прагу долазећих покољења
онда, кад направим задњи корак ка заласку Сунца,
црвеног Сунца на бескрајном хоризонту
прекривеном бијелим кишама времена.

Ходећи тако, размишљао сам, јесам ли и ја кукавица.
Кукавица тромог корака и косе посуте сребром сјеверних сњегова
који је прошао цвјетним пољима Љубави, волећи само једном,
само једном, онако истински, онако блесаво идиотски,
онако дјечачки и мангупски, онако како се највише вољети може?

И нисам знао, или нисам знати хтио, у ходу изрећи
у ходу порећи да сам “кукавички” живот проживио.

Сједох на једну остарјелу клупу
(не знам ко је од нас двоје старији био),
и позвах своје срце да пред мене стане.
да каже, и не слаже, колико је вољело, колико пута за некога горјело.
Изађе срце из својих камених двора, смркнуто, намћорасто
само ме једном погледало мрко
и промрсило неразумљиво, шкрто;
“Знаш ти добро, будало стара, колико си пута волио.
И не питај ме више ништа, за празне разговоре не зови мене.”
И врати се срце моје у камене дворе своје,
мргудно, хладно и далеко, као да и није више моје.

Уздахнух, гледајућ’ голе крошње дрвећа око себе,
дјеловало је беживотно и тужно, као остављена
нечитана књига коју вјетар листа носећи слово по слово
у неке непознате даљине, неким непознатим читачима.

Једна кап однекуд лицем ми се разлила.
рекао бих, кишни облак је наишао изненада,
(не, никако није суза из ока канула).

Вратих мисли на питање своје, проживјех ли живот
волећи једаред само, као кукавице што их неко помену горе.

И призивам сјећања, нижу се слике као на платну
прастарог филма, блиједе, нејасне, нит’ сиве нит’ шарене,
ликови жена разних, младих, мало мање младих,
плавих, смеђих, риђих, просједих… и безбојних.
Ликови жена лијепих и мање лијепих,
очију плавих, зелених, смеђих, црних… и безбојних.
Да, разне слике, разних жена, нижу се сјећањем,
неке сам гледао, неке додирнуо,
понеку чак страсно љубио,
у неким необичним јутрима, крај неке бих се и пробудио.
Али, не сјећам се да сам иједну од тих жена
чији се ликови смјењују на платну сјећања,
онако истински, икад волио, икад за неком сав устрептао,
сав изгубљен, слијеп, горио, изгорио.

Још једна кап изли се однекуд, из неког невидљива облака
на моје уморно лице,
правећи путању од ока до усана,
и ту, на полуотвореним уснама, која као да су само њу чекала,
јасним словима једно је име исписала. Њено име.
Име које сам им забранио да изговарају,
да га дозивају у бесаним ноћима,
да га шапућу у буновним јутрима. Њено име.

С Њеним именом, предамном је стао и Њен лик,
Њен стас, Њене очи су ме гледале, Њене усне су ми се смијешиле.
Могао сам да осјетим Њене руке како ми мрсе косу,
Њен дах на челу, Њен мирис, Њу цијелу.
Она, Она чије име ни сад не смијем, не могу и нећу да изговорим.
Она, због које сам сједим на овој клупи питајући се
проживјех ли живот као кукавица који је само једном волио.
Она, због које још устреперим као дјечарац,
Она, због које ниједна жена нема јасан лик у моме сјећању,
Она, због које наилазе невидљиви облаци
спуштајући на моје лице капи кише којима исписују
Њено име, име моје једине, моје најјединије,
име моје миле, моје најмилије, изгубљене, незаборављене,
потиснуте непребољене, мијењане незамијењене.
Она, моје јучер, моје сутра, моје увијек и заувијек.

Неко је рако; “Само кукавица воле једном у животу.”
Неко је рекао, а ја кажем; “Јесам, кукавица сам.”
И није ме срамота, није ми жао и нема кајања,
Љубав истинска, Љубав чиста, била је, бива и биће
једна, једина, незамјенљива, неизбрисива.

И можда ћу погледати још који пут
за неким ногама дугим, неким њедрима бујним,
можда ћу још који пут, пожељети бар, неке усне да пољубим,
али вољети, вољети нисам могао и нећу моћи,
осим Њених, више, ниједне друге очи.

Може цијели свијет да упре прстом у мене и каже;
“Погледајте, кукавички овај старац кроз живот прође,
само је једном волио неког, само једном био сретан.”
Миран ћу да склопим очи своје и кренем ка заласку Сунца
носећи у свом погледу Њен лик, Њен стас, Њене очи и Њен глас.
Понијећу са собом Њен осмјех, мирис Њен умјесто тамјана
и пламен два ока чампараста умјесто сјаја свијећа
све је што ћу узети са собом кад пођем на пут без повратка.

О, да! Само сам једном волио лудо, дивље, бескрајно.
И зовите ме “кукавицом”, зовите ме “губитником”,
моје се усне смјеше у оном облаку невидљивом
с именом Њеним, бистрим капима живота, неизбрисиво
на души истетовираним, именом Њеним, неизговореним.

Само једном сам волио, ја путник намјерник,
ја мали, ја небитни, кукавички створ,
ја нико, ја неко, случајно прошао поред прага Вашег
остављајући на њему ниску шарених перли прохујалих година.

Ако икада баците поглед ка хоризонту,
тамо плови један невидљиви облак пун кишних капи.
капи које још, и сад и заувијек, исписују једно име Љубави.
Њено име.

Расковник

Дивне очи моје, очи моје драге
у вама су умирали дани
и ово небо од бола занемело
Ко ли вас је урекао тако?
Згледане у душу и у срце ово,
где згажено лежи надање свако

У крви што тече и снове односи,
јауци су што ти стопе прате
Сад ко ехо луташ по мојим венама
Од прошлости се заборавом браним
и под стражом чувам умрла сећања

Као заклетва, свечана тишина
У погледу се песма о теби сама пише,
искрени одјек једног живота
Док пољупци слећу на твоју руку
са усана се у дрхтај претварам

Као судбина, коса ти пала на моје груди,
и тад је требало да умрем, спокојан
Хоће ли расковник са срца твог
окове расковати и са душе скинути чини?
Можеш ли ми опростити љубав?

ТРАГОВИ У ПЕСКУ – Душан Комазец,

Ноћ бескрајна, страсна, ми птице у лету.
Ја несташно нежан, ти заносно мила.
Још не знамо срећни за судбину клету
и за тугу вечно поломљених крила.

Распукло се небо, пучина све плавља.
С таласима нежним посустаје плима.
Откровење болно ненадно се јавља:
Нежна осећања прохујаше с њима.

Још мало па неми гасну лампиони,
само бледи месец неуморно бдије.
Слагали смо њега да смо били они
чија срца пламом огањ жудње мије.

Остао је тамо траг стопа на жалу,
галеб и чезнутљив крик што боли нуди.
Остала је чежња скривена у валу,
туга прикривена што безмерно руди.

Благи морски ветрић кроз далеко горје
прохујава снено и тишину реску
разбуђује нежно и док трепти борје,
затиру се наши трагови у песку.

Saša Milivojev – STRANAC (umoran od Svetskog bola)

Saša Milivojev
Saša Milivojev, 2021, photo: Tarlan Bayramov

Saša Milivojev

STRANAC

(umoran od Svetskog bola)

Stranac publici,
Stranac u zajednici i porodici,
stranac rođenoj majci,
senka sopstvenoj senci,
stranac u rođenoj zemlji,
u svakoj zemlji,
u rođenom gradu,
izgubio nadu,
u svakom gradu na planeti,
na svakoj planeti.
.
Belosvetska skitnica,
razočaranog lica,
meta ludaka i ubica,
preko dalekih pustinja i mora
leti bez ciljeva i snova.
.
Svi su ga izdali,
spokojno napustili,
“prijatelji” monstrumi.
Svima je oprostio,
u beskraj je nestao,
i više se neće vratiti.
.
Jer niko neće patiti,
voleti, ni praštati.
ljudi su postali roboti,
.
Ceo život u jednom koferu,
u nemiru, kao u košmaru,
leti po bezdušnom svemiru,
bez doma, bez krova,
bez ciljeva i snova,
umoran od Svetskog bola
.
.