Ноћ бескрајна, страсна, ми птице у лету.
Ја несташно нежан, ти заносно мила.
Још не знамо срећни за судбину клету
и за тугу вечно поломљених крила.
Распукло се небо, пучина све плавља.
С таласима нежним посустаје плима.
Откровење болно ненадно се јавља:
Нежна осећања прохујаше с њима.
Још мало па неми гасну лампиони,
само бледи месец неуморно бдије.
Слагали смо њега да смо били они
чија срца пламом огањ жудње мије.
Остао је тамо траг стопа на жалу,
галеб и чезнутљив крик што боли нуди.
Остала је чежња скривена у валу,
туга прикривена што безмерно руди.
Благи морски ветрић кроз далеко горје
прохујава снено и тишину реску
разбуђује нежно и док трепти борје,
затиру се наши трагови у песку.
(Прочитано: 117 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.849 пута)