Расковник

Дивне очи моје, очи моје драге
у вама су умирали дани
и ово небо од бола занемело
Ко ли вас је урекао тако?
Згледане у душу и у срце ово,
где згажено лежи надање свако

У крви што тече и снове односи,
јауци су што ти стопе прате
Сад ко ехо луташ по мојим венама
Од прошлости се заборавом браним
и под стражом чувам умрла сећања

Као заклетва, свечана тишина
У погледу се песма о теби сама пише,
искрени одјек једног живота
Док пољупци слећу на твоју руку
са усана се у дрхтај претварам

Као судбина, коса ти пала на моје груди,
и тад је требало да умрем, спокојан
Хоће ли расковник са срца твог
окове расковати и са душе скинути чини?
Можеш ли ми опростити љубав?