Остала је једна Мала

 

И тако се јаве,

неки вјетри далеки, неки вјетри разни,

усковитлани, узбуркани.

неки вјетри снажни.

И стигну на адресу,

па тако дуго сједиш загледан у ноћ,

у дјетињство, у данас…у сутра.

Обгрле те руке неке,

руке младости,

руке неиспуњих жеља,

руке истих снова, руке школских клупа.

Однекуд, се дошета и стари зидић,

и другари стари, другари мили,

дуга сједења у ноћима љетњим,

много смјеха, пјесама и гитара.

Дошета и на часак,

часак дуг као живот, пет живота,

помијеша све радости и све туге.

Све успјехе и све неуспјехе.

Дошета и лед у срцу отопи.

Подсјети ко разумије,

коме не требају ријечи, коме не треба ништа

неко ко зна мада не говори.

Ћутим. Не реметим тишину.

Не измичем се загрљају.

Само сједим загледана у даљине,

у близине, у тишине.

Вјетар помјера завјесе, диже са стола разбацане ситнице,

доноси и односи приче испреплетених мисли

снове дјетињства и приче дугих година

година у којима се изгубисмо, нестасмо

други неко постасмо.

А вјетар шапуће, вјетар грли и милује

душу ми без приче додирује

срце натјера да закуца

а у грлу се зауставила сва празнина

све године без трага прохујале,

а вјетар, вјетар шапуће ; “Мала…”

Ноћас све је ту, и ништа није ту.

Само кроз вјетар шапуђе далеки неики глас;

“ Мала…ни сјећање више није дио нас.”

Склапам очи и ослушкујем

у вјетру познат глас

са сјетом помислим на улице старе

школски четверац из задње клупе

на безбрижне дане и на путеве

којима смо пошли на све четри стране.

Да смо само слутили, да смо икад помислили

да ли би другачије, да ли би паметније,

да ли би…И зауставим питања. Чему.

Утихнуо вјетар, ноћ одмиче

а глас ми на ухо шапуће – Мала …

А ја не знам гдје је Мала,

у којем је времену у којем граду

у којем вјеку с којим вјетром одлутала.

Зато се, кад год заборавим, из даљине

глас јави да ме подсјети, да ме загрли

да без много ријечи каже само једном рјечју

само једним кратким слогом

у којег стане читав један свијет

у којем се изгуби бар на тренутак

све оно што је дошло послије

у годинама које су се попут пепела

по свијету развијале.

Мала …остала јој једна жеља …

остала јој успомена

да је оживи у пјесмама.

МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2021. – Бела Вода

На Западној Морави у селу Бела Вода, 15. 8.2021. године, по тринаести пут (са прошлогодишњим прекидом због короне) одржана је јединствена песничко-културна манифестација „МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК“ чији је идејни творац др Велибор Лазаревић, а коју заједнички организују: Вукова задужбина, КУД Ратко Јовановић и МЗ Бела Вода, Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и Друштво српско-руског пријатељства ПРВОСЛАВЉЕ из Крушевца. Ове године како суорганизатор прикључила се и штампарија СаТЦИП из Врњачке Бање – пословна јединица Читлук код Крушевца.

Програм је и ове године реализован на три простора: у Музеју клесарства у Белој Води, на Великој Беловодској чесми и на обали Западне Морави у Белој Води. Наравно, четврто место, у кафићу „ТИРОЛ“ било је најтоплије, па је ту било милина дружити се са песницима, музичарима и гостима овогодишње манифестације „Моравски цароставник“.

Домаћин ове изузетне манифестације је био је професор Предраг Дашић, који је на Беловодској скели одржао беседу, а  на Беловодској чесми камен моравски белутак, као симбол манифестације  предао следећем домаћину, Томиславу Димитријевићу Томаку из Трстеника.

По доласку свих учесника и гостију манифестације за све њих је приређен пријем у Музеју клесарства у Белој Води, где их је идејни оснивач манифестације др Велибор Лазаревић упознао са историјатом музеја.

Програм је настављен на Беловодској чесми где су водитељи били Љубодраг Обрадовић и др Велибор Лазаревић. На чесми су венчићем од цвећа закитили 6 лула и изговорили своје стихове о води песници и песникиње:

  • • Љубица Жикић, Крагујевац
  • • Mилосав Ђукић Ђука, Крушевац
  • • Хаџи Љиљана Плавшић, Чачак
  • • Бранко Ћировић Ћиро, Ћићевац
  • • Даница Ђурић, Лајковац
  • • Томислав Димитријевић Томако, Трстеник

На крају програма на Беловодској чесми, домаћин ове изузетне манифестације Предраг Дашић је камен моравски белутак, као симбол манифестације предао следећем домаћину, Томиславу Димитријевићу Томаку из Трстеника и заједно са њим испио чашу црног вина. Затим је централни програм МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК, који је водила Светлана Ђурђевић Ђурћа, одржан на Беловоској скели. На скели су говорили следећи песници:
  • • Љубица Жикић, Крагујевац
  • • Mилосав Ђукић Ђука, Крушевац
  • • Хаџи Љиљана Плавшић, Чачак
  • • Бранко Ћировић Ћиро, Ћићевац
  • • Даница Ђурић, Лајковац
  • • Томислав Димитријевић Томако, Трстеник

Придружили су им се песници Удружења песнкика Србије ПоезијаСРБ са
седиштем у Крушевцу:

  • Љубодраг Обрадовић, Крушевац
  • Светлана Ђурђевић, Крушевац
  • Мирослав Мића Живановић, Крушевац
  • Саша Милетић, Крушевац
  • Провослав Пендић Пенда, Крушевац
  • Милан Марковић Лака, Крушевац
  • Боривоје Бора Видојковић, Ћићевац

Као и песници:

  • Хаџи Иван Милановић, Јасика код Крушевца
  • Раденко Бјелановић,Крагујевац
  • Зоран Ранитовић, Крагујевац
  • Митар Лутовац, Крагујевац
  • Томислав Симић Калпачки, Крушевац

За музички тренутак били су задужени: гуслар Бранко Ћировић Ћиро, хармоникаш и певач Мирослав Стаменковић-Линда и певач Мирослав Живановић.

И то је било све за ову годину. Довиђења до следеће манифестације
МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК у Белој Води…

ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић

видео снимак


аудио снимак

ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ

Одлазим у планину,
остављам сунце и долину,
и тражим своју истину,
тражим спокојство, мир…

Са врха планине палим звезде
и гледам бескрајни свемир.
Како сам мали,
a хоћу звездани пир?
И шта ми то овде фали
да свој угасим немир,
да сазидам свој свет?

Налазим каменолом,
тражим тврду стену,
која ту вековима стоји,
векове броји
и чека мене да је освојим
и да је опкројим.
Како сам мали,
а стена гранит!

Одлеће длето,
пуцају руке,
зној облива чело.
До сада ником није успело,
да скроји свет по својој мери,
а како ћу успети ја?
Ко то зна?

У доброј вери,
спремам сам да срушим све!
Стару заблуду,
олако ћу да продам,
само да нову испробам.
То баш хоћу, зар не?

Настави са читањем “ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”

ДРАГИ МОЈ – Марина Адамовић

Драги мој,
Ако одлучим да постанем Џонатан Ливингстон, не исписуј ми поруке Ажара…
Псеудо јесам – признајем, али саморазумевање се попело на врх драмске гиљотине… опрости, опрости, лакше ће ти бити без гаврана – очерупаног и са кљуном међу камењем за лом ..
Драги мој, никада нисам била мачка коју шутну, па пре кафилерије, ипак, помилују… Зашто стално играм коцкице са Хемингвејем, Цветајевом, Бротиганом, Јесењином…? Нећу ти о томе причати сада… Баци каменчић са Партенона, нека се котрља до Егеја… када чујеш “бућ” значи да сам испила неисцрпно ведро лудости мудраца…. Предуго сам гризла непотребне омче и драперије од зарђалог гвожђа
Гледаћу те са Алфа Регулуса
бацати ти паперје са деснога крила у
оно дубље
да
до самога дна
Твоја
(и након лета)
ја

Заволи да волиш; Јована Живковић

Заволи да волиш 

Боже како је волети тешко,
А заволети лако,
Кад волиш се пати,
Кад заволиш прашта,
Кад волиш ти кајеш,
Кад заволиш у облаке летиш,
Кад волиш све боли,
Све ломи и мрви,
Ал’ заволиш ли тако јако,
Онда кад волиш срце те тишти,
Кад заволиш тад срце те превари лако,
Кад заволиш све је једноставно тако,
Кад волиш ти падаш,
Кад заволиш до звезда летиш,
Кад волиш ти сневаш, али снови ти сами себе ткају,
Ал’ кад тако заволиш јако,
Кроз снове само све долази,
Бескрај се отвара и магија шара,
Када волиш ти дајеш,
Кад заволиш тузи на крај стајеш,
Ал’ волиш ли тако да тугу припојиш,
Заволела си лако да срце ти сломиш,
Јер кад заволиш тако да груди ти ломиш,
Да срце к њему би да хода,
Ти волиш,
Ал’ волиш ли тако да заволела ниси,
Срце те ломи,
Груди боле, срце хоће ван,
Њега ти зове,
Ал’ заволела ниси нити ти волиш,
Зато се срце из груди тих не да!

Јована Живковић
Категорија – Млади песници

Ех

Шта све стане у једно – ех ?

У та два мала слова

колико може стати

среће, немира, бола…?

 

Не знам, свако има

неку причу своју

и код сваког та два слова

другачије звуче,

знам само да већ данима

у мојој глави немилосрдно хуче.

 

Неће на усне да сиђу,

изговорене, можда ме заобиђу

стога их записујем

у нотес под датумом тим и тим,

црвеним словом, да раскрстим и стим.

 

Празан лист, два слова

шта ти је човек кад закључа

толико преосталих могућих слогова.

 

Ех…

 

Буде се у мени и сузе и смех,

комично и трагично уједно бива

колико звучи на грех,

и смејем се, шта бих друго,

ако сузу пустим, потписујем цех.

 

Ех…

ПоезијаСРБ на Звезданом Здравињу 2021.

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ наступило је на Звезданом Здравињу 12.08.2021. године. Своју Поезију говорили су Светлана Ђурђевић, Љиљана Тамбурић, Мића Живановић, Богдан Јевтић, Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда, Градимир Карајовић, Драган Ракић Сингер и други. Домаћин поетске вечери био је Драгиша Гиша Ђурђевић. Међу гостима је био и Синиша Максимовић – заменик преседника скупштине града Крушевца и бројни сликари, учесници ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ Звездано Здравиње 2021.

IME JEDNE RUZE

 

Na celu mom pise,
da nisam za ovaj svet,lako me je lomiti.
Srce u inat jos uvek dise,
do kraja tesko ga je slomiti.

Na celu mom pise,da molitve sto slah,
behu iz komada pretocene u prah,
jer na svetu, ovde svak je sam,
sve se rodi i umre u isti dan.

Osecam je tamo gde ne bi trebala biti,
u prostorijama jarkih svetlosti.
Na videlo je uspela skriti,
trnje kojim ce me posuti.

Na celu mom pise ime jedne ruze.
Izrezbarene nozem djavoljskim.
Zbog nje kolena mi plocnik struze,
jos klecim staro zlo da zadovoljim.

 

LASTA BEZ GNEZDA-Miroslav Krnjeta

Rodila se lasta pored četiri reke
dunu vetar odnese je na talase daleke
na obale mora gde raširi krila,
vinu se iznad stena,u čempresu gnezdo svila.

Sa mora ljuta bura i talasi
baciše je na ušće dve reke
i tu se lasta na tren skrasi
u miru gnezdo pravi u zagrljaju majke.

Ali lasta ode daleko ostavi majku
želi vetar planina i reka da sluša bajku,
kad udari munja lasti u krilo
gnezdo izgorelo i majci je vratilo.

Opet lasta pored vode se gnezdi
ljubi gnezdo iznad voljenih reka jezdi,
cvrkuće a na nebu valcer se igra
frakovi svečani na nebu sijaju poput bisera.

Sunčev zrak kaže lasti seli se
ti si ptica selica bez doma,
ona već umornih krila pati se
i tišinom moli nebo,ostavi gnezdo,
tu bi se skrasila daleko od oluja i groma.