ТОНЕМ – Дарко Рашета

ТОНЕМ!

Тонем у ништавило
које је вешто спаковао овај свет
у представу којој сви аплаудирају.

Тонем
јер не разумем
шта је на њеној површини,
иако је сви воле.

Глумци који играју ову хит представу
су људи с којима сам провео живот,
био сам део ансамбла,
несвестан ове сурове истине.

Заслепело ме је светло позорнице,
аплаузи су ме тргли.

Док сам уживао
у овацијама усхићене масе,
схватио сам празнину свега.

Пливао сам сам
у погрешном смеру
и погрешном мору,
о какве илузије!

Тонем јер желим да дотакнем дно,
да се отиснем како бих испливао
на другу  површину.

Настави са читањем “ТОНЕМ – Дарко Рашета”

Kauzal

Nije ovo moja galaksija
Niti je ovo željeni Svemir
Neko se pritajeno uvukao u naše živote, moj
Ta nit seže sve od prapočetka
Ni mač Aleksandra Makedonskog ne može razrešiti ovaj čvor
a time bi bila osvojena istočna carstva, jedan neistraženi svet
Ovo je najljuće čvorište univerzalne niti
Tamo gde se život i večnost susreću
Mesto, gde će život od večnosti biti zauvek razdvojen.

Nemim pogledom koji se prostire kroz vreme
pratim taj proces.

 

Nemi mimohod

U nemom mimohodu
prošli smo mi nekoliko puta.
I nema se šta zameriti našem rodu
jer, anđele na grudi prigrlismo
dok najmračniji od njih, tu odavno spava.

Mirise udisasmo tela zadihanih
svako u svom katarzičnom svodu
tela smo osećali samo tuđa,
uvek nemi, uvek u mimohodu.

Kada je došao trenutak sažimanja
ničega više bilo nije.
Niti mirisa, niti sećanja
tek pregršt sumnji i pokajanja,
jednom rodu u njegovom nemom mimohodu.

 

Anima Mundi

Kad poslednji udah ispuni moje grudi
želeo bih da me zagrli ONA, nikako Lilit.
To bi značilo da sve naše ljubavi, nisu bile skrivene mržnje
zbog rana koje nosimo od trenutka svoga nastajanja
a kog’ pamti i kosmička prašina.
Tada bih znao da svaki dati mi poljubac, nije bio smrtni ujed
a milovanje, kidanje mesa u međusobnoj agoniji.
Čekao bih zatim, da uplovimo u mirne vode Akaše
nikako u sumporne vode Stiksa,
čija bi isparenja samo pojačala halucinaciju izazvanu životom;

U ovoj, čudnoj zemlji.
U ova, čudna vremena.
Želeo bih da me za kraj, zagrli samo ONA .

 

MIMEZIS

Onakva, kakva bi trebala da budeš

Zamišljam te

To jesi ti

Osećam

Festival cvetanja trešnje u Japanu

Hladne ulice megapolisa

Huk Nijagarinih vodopada

Slike prate događaje, iznutra gradim celinu

U odrazu lika dok sebe gledam

tebe vidim.

Prisećam se odavno zapisanih misli:

„početak i kraj, istovremeno…“

Svaki naš tren je novi kosmički početak

Kroz tebe, kraj ne postoji

Spojeni, smislu pridodajemo uvećanje.

TAVOR GORA-Miroslav Krnjeta

O Apostoli Hristovi Petre,Jovane,Jakove,
što vas Hrist u predvečerje na vrh
Tavora odvede,
lik svoj obznani u svetlosti
nebeske slave
a sa njim Ilija i Mojsije besede.
Haljine mu kao sneg beli,
zasija lice kao sunce
pojavi se oblak Božanske svetlosti
kroz koje oko ne može gledati,
Apostoli od straha padoše na zemlju ničice.
Proroci odoše sa izvornim svetlom
Gospod pokaza apostolima Sina
i rečima i delom,
čuvaju tajnu Gospodnjeg viđenja
do zemaljskog kraja Hristovog puta
konačnog zavetnog ispunjenja.
O svetlosti Božija sa Tavor gore
zaustavljaš vode menjaš noći i zore,
vasiona miruje nebesa otvaraju kapije
Sin Božiji kroz sveto svetlo caruje.
Gospode na Tavoru obznani Hristovo preobraženje
objavi put stradanja i svetlo Vaskrsenje.

ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУ – Лидија Љутовац

ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУ
За једну жену негде далеко,
што чезне и чека живот удвоје,
шаљем благослов, желим јој срећу,
нек` узме срце што беше моје.
За једну жену негде далеко,
што снива о љубави снове бисерне,
тихо се молим и палим свећу
да јој се жеље са њим остваре. 

За једну жену негде далеко,
што је препознала благост и доброту,
подижем чашу, наздрављам здушно,
желим јој све најбоље у животу.

Ти, жено драга, са очима сненим,
што живиш тамо негде далеко,
нека ти живот радостан буде,
када ти дође тај некад` мој неко.

Воли га снажно, подари му срећу,
нека вас благостање окружује,
пружи му подршку, не пуштај му руку,
јер он све најбоље заслужује.

Настави са читањем “ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУ – Лидија Љутовац”

АВИОН- Душан Комазец

У пола девет поглед к’ небу хрли,
авион лети, а ја немам крила!
Престали сви су снови неумрли.
Све слути ноћ ће разблудна и чила

опет од мене заискати сету.
Нестаје снаге да патим, јер волим,
па судбу худу рад’ поклањам свету
који ме створи несретно охолим.

Земља и небо линија је танка,
пређена давно невидљивим треном
Ти летиш, а ја у смирају санка
поново рудим с новом успоменом.

Молим се Богу да свемоћна птица
уназад крене и путањом преком
пред мене слети, да ти луталица
дете у мени учиниш човеком!

МЕНИ ЈЕ ЛЕПО – Анита Ковачић Поповић


МЕНИ ЈЕ ЛЕПО

И сваки пут кад чујеш црквена звона,
сети се да те је волела она.
Сад ветар носи успомене, ко увело лишће.
Проћи ће године када ћеш схватити да си изгубио.
Немој очајавати јер мени је лепо.
Са буром путујем,
над морем пловим облацима меких паучина
исткани златним сјајем што их сунце баца
и таму претвара у наду.
Настави даље, немој стати, не окрећи се,
јер ће те стићи боли и наврнути сећања
која ће душу да ти сломи.
Не мисли на мене, јер мени је лепо,
знати да ме је волео неко.
И сада срећу тражи,
из успомена мене не буди.
Повредиће те дубоко,
јер мене нема.
Твоје су речи,
ко сутон дана одзвањале у мени.
И свака помисао на те,
зави ме у црно.
Ал’ мени је лепо,
не тражи ме, не буди успомене старе,
болеће те, а бол тешко престаје.
И сад се чују црквена звона,
на тебе ће увек мислити она.
И кад сунце сија и ветар дува,
море хуји и ноћ се свија.
И кад падају горке кише.
Ал’ мени је лепо,
у тами далекој,
где боли нема и вечност постоји,
а сенке нестају у измаглици.
И нек те сваки одјек звона у даљини,
подсети на мене.
Ал’ не буди успомене,
јер бол тешко престаје.

Настави са читањем “МЕНИ ЈЕ ЛЕПО – Анита Ковачић Поповић”